Bez gaćica

Prethodna noć je nebrojena u nizu onih kad sam iskočio iz kreveta i tresnuo glavom o noćni stočić, te nanovo kao zakucan pao u krevet.

Toplina se razlivala podamnom, slankasta žućkasta tečnost koju bešika nije zadržala. U poluosvetljenoj sobi bljesnula je nagost prepona. Sasvim sam zaboravio da spavam bez donjeg veša po preporuci lekara.

Uvideo sam da nisam odistinski hodao ulicama delom nag, do pola, u žutoj majci, i da nisam presvisao od stida obraćajući se nepoznatoj devojci narandžaste kose s pegicama na obrazima, šakama prekrivajuću međunožje koje bi odalo testosteronske nalete.

Žuta majca iz sna je ista kakvu nosi moja komšinica. Straga pokriva, a spreda otkriva. I obrnuto.

Sramota me je i ćutim kad sretnem čistačicu koja dolazi jednom nedeljno i uvek me pita: „Zaboga, šta je ovo ovoliko lepljivo na podu da ni s hardkor hemijom ne mogu da operem?!“

Ne znam kako komšinicu nije sramota. Ni da se zarumeni od stida. Bestidnica jedna. Od tolikih muških bala do sad je mogla da napravi bazen, ali ne, ona izgleda „puca“ na okean.

Eto zašto neke žene imaju i izvode u šetnju džukce koji balave. Sve mogu da svale na njih. A komšije se uvek izvuku i popadalih vilica međusobno došaptavaju: „Ova riba samo izaziva i traži… Uostalom, o čemu bih s njom mogao da razgovaram?!“

via giphy.com

Đubre vs. čovek: pros and cons

O đubretu se vodi računa i ono se reciklira. O čoveku se retko kad vodi računa, jer ljudi su zamenljivi. Upotrebiš čoveka, (od)baciš ga i kažeš: „Sledeći!“ Ko bi svu tu đubrad reciklirao?!

Đubre se pakuje u npr. kese ili ne pakuje, pa onda organske materije trule i smrde. Baca se u kontejner, ali leti i kroz prozore, naročito u višespratnicama u centru grada, a to je da se pokaže komšijama velesila lepog vaspitanja i elementarne pristojnosti.

Čovek, slično tome, pakuje svoje telo u krpe koje se zovu odevni predmeti. Slabo ko ide nag ulicom, jer bi ga momentalno poslali u ludnicu na višenedeljni boravak o trošku države. Golotinja se smatra skarednom iako smo svi goli došli na ovaj svet. Čovekove izlučevine, dakle đubre koje njegov organizam pravi, u vidu urina i izmeta mogu se naći na raznim mestima.

Čovek ne leti. Sve ređe i metafizički leti, jer je nemoguće leteti s potkresanim krilima.

Ukoliko se ljudsko telo nađe u kesi za đubre ili u kontejneru to obično ukazuje na krivična dela od kojih je za neka (mala) kazna doživotna robija.

Đubre se odlaže na legalne deponije i mi to plaćamo zanimljivom matematikom. Kad Gradska čistoća kupuje đubre od nas računa ga po metru kvadratnom nekretnine. Kad ga prodaje deponijama to čini zapreminski, tj. cena se računa po kubnom metru.

Divlje deponije su zgodna mesta kraj puteva u njivama gde pojedini bacaju šta im se hoće. Njima upravljaju vremenske prilike, te se sastojci raznose putem vetra, Sunce ih prži, padavine spiraju a zemlja ih upija i nosi u podzemne vodotokove itd.

Zemni ostaci čoveka u lošem ishodu odnosno u slučaju neprirodne smrti u celosti ili u delovima takođe završavaju na smetlištima. Zakonski određeno, ljudi se spaljuju, pepeo se lageruje ili prosipa gde država odredi ili se sahranjuju na mestima koje je država odredila da moraju tamo da završe i koja se zovu groblja. Smrt je biznis, jedan od profitabilnijih. Kao i upravljanje otpadom.

Čovek može da bude đubre ali đubre ne može da bude čovek. I to je prednost čoveka spram đubreta kao nepotrebnih stvari mada je tu i znak jednakosti, jer uključuje slobodnu volju, a ponekad i zdrav razum. Dakle, čovek bira da li je đubre ili nije odnosno da li ga odlikuje đubretarsko ponašanje ili se rukovodi nekim drugim humanijim pristupom i ponašanjem.

Čovek se ne stidi ako je đubre, jer u vremenima u kojima živimo, a to je zapravo od kad je sveta i veka, važi lako savladivo i usvojivo pravilo – ako si đubre, bolje te tretiraju i bolje prolaziš kroz život.

Mogućnost izbora je podsećanje da ćemo pre ili posle, osim onih koji već jesu, postati otpad, višak. Mnogima je retorika jaka kao kad se zaklinju u mrtvu ili živu kevu, koje se prevrću u grobu ili pak štucaju, ali ne zaboravimo da se jezik lako zaplete o sopstvena činjenja i nečinjenja.

Linija većeg otpora je uvek bila naporna i data je kao mogućnost za upotrebu samo onima koji mogu da istrpe i izdrže nedaće kojima ih obasipaju životne i druge okolnosti.

Biti ili ne biti đubre od čoveka, nije pitanje, već ishodište ka kojem putujemo svi, a izazovi i prepreke će da kažu i pokažu ko smo, kada, kako i zašto.

Stay tuned i razmišljajte pozitivno.

Osuđujem!!!

UVOD: Maketa propagandno-tržišne sile ili nema tu Cile-Mile

Stara kajlo, Marakano, Marakano
Al’ je ko’ te (na)dr(u)kano.
Momci mladi, momci mladi,
Šta vam DB i ucena radi?

(tu se razvuče ‘armonika na belaj)

Da navijač Petokrake bejah,
I da mladost na stadionu preblejah,
Sad bih vas se odrekla, ovoga mi opanka i
Sa osmejkom bih se sećala rastanka.

Crvena, oj, Zvezdo, Zvezdo,
Što si idiotima porodično gnezdo
Da se zapuca, sledeći je korak,
Koji će junak da zaprimi ćorak?

* * *

Da li su fudbaleri Crvene Zvezde mentalno poremećeni?

Da li se pobeda, kako su već nerešen rezultat proglasili pobedom na sinoćnoj utakmici u Beogradu, slavi tako što su se fudbaleri popeli u oklopni transporter, nabili šlemove na glave i „počasno“ vozikali, dok su se „vijorile“ zapaljene baklje uz svekoliko urlanje tzv. navijača? Navijača? Likovi koji su na platnom spisku kluba? Koje su njihove uloge? Likovi koji nisu služili vojsku! Likovi koji ne znaju šta je rat, jer su se rodili nakon završetka građanskog rata sledstveno rasturu SFRJ.

Poreski obveznici plaćaju cehove bahanalija poremećenog šovinističkog polusveta – degenerika – koji se lože na suze, krv i znoj.

Koji će krasni tenk postavljen ispred stadiona Crvene zvezde uoči utakmice sa ekipom Young Boys? Ko ga je postavio? Odakle mu? Nije to igračka. Ne, nije! U bukvalnom smislu nije igračka da može u džep da se stavi i neprimetno (is)pusti. Dakle, čini se da je pripremljeno i organizovano. Namerno i ciljano. I još na njemu piše Vukovar. Pa, majku li vam jebem srpsku, jeste li toliko maloumni i krvožedni da hoćete svi (u) rat ponovo?!@?! Vi, takvi Srbi, sa svojim jedenjem govana, palite li se na stradanje, raspad, uništavanje, zlo, nesreću? Rashodovan tenk, je li? Odakle? Da se to ne kupuje na vojnom otpadu, možda? Maketa tenka? Kako da ne!

I Hrvati koji su kao odgovor ispred stadiona Dinama u Zagrebu postavili krš od traktora. Na sličnim traktorima je srpski narod bežao iz Hrvatske. Akcija „Oluja“.

Tenkovi i oklopni transporteri su oružje. Oružjem se ubija. Prema tome?!

Ko upravlja čitavom ovom ratnohuškačkom politikom i po čijim naredbama su fudbaleri Crvene Zvezde ušli u oklopni transporter?

Da među Zvezdinim timom postoji jedan častan čovek, taj ne bi pristao. Ni po koju cenu. Ni pod pretnjom smrću ne bi ušao u oklopni transporter. Da ne govorim o finansijskim banalnostima kao npr. „Sa’ će’ ti da vidiš svoju buduću market value ako ne uđeš u oklopni transporter – ‘dobrovoljno’.“

Profesionalni fudbal u Srbiji treba da prestane da postoji. I uopšte svaki značajniji ekipni profesionalni sport koji se koristi za raspirivanje mržnje, nasilja i zla treba da prestane da postoji. Profesionalni sportovi koji služe za glorifikaciju šovinizma i služe u političke svrhe i za ispiranje mozga pod parolom „jačanja nacionalne svesti“ Ustavom treba zabraniti.

I političari, kao profesionalne marionete, treba da prestanu da postoje. Zabraniti. Ustavom.

Ako već moramo da trpimo bezmozgarije, jer fakat većinu ljudi živo zabole za „proslave“ nakon dobijenih utakmica, plafon može da bude vozikanje sportista u autobusu sa otvorenim krovom po Beogradu nakon utakmice. Zašto je ovog puta takav autobus zamenjen oklopnim transporterom? Verovatno jer su onomad i autobus spalili, ahahaha, pa sad mora nešto „o(t)porno“.

Osuđujem!!!

P. S. Ne navijam ni za koga, ne podržavam nikoju opciju, nisam član ni biblioteke, a ne čega grđeg.

Pozivnica

Leta Gospodnjeg, na Veliku Gospojinu, ljubazno se pozivate da svojim visokouvaženim prisustvom uveličate dane sportskog streljanja na Starom Sajmištu.

Garantujemo dobru zabavu, zvezde Grand parade, odabrane učesnike Parova, Zadruge i Velikog brata, kao i besplatno piće i rekreativne droge. SPC je darovala hranu, blagoslov i pričešće. Biće prisutna elita domaćeg biznisa, predstavnici stranih država i crkveni velikodostojnici, kao i zainteresovani građani, probrani iz redova proverenih od strane državne bezbednosti.

Možete poneti svoje oružje a i mi imamo dobru ponudu. Municija je obezbeđena.

U miru i radosti srdačno Vas pozdravljamo.

* * *

„Krv ti jebem, da ti jebem“, urlao je, kupajući se u znoju lica svoga, vlasnik štamparije na slovoslagača. „Jesi li ti lud, hoćeš li da nas sve pobiju zbog tvoje nepismenosti? Pet hiljada pozivnica, i odštampano i poslato?!“

„Ali gazda, to je samo jedna reč, možda niko i ne primeti – a odazovu se u velikom broju…“

Jebeš crnogorsko primorje

Priča mi kako se provela na moru, a to mi zvuči svakako samo ne kao nešto prijatno i vredno sećanja i to na onom parčencetu jadranskog koje su svojim prinudnim samodoprinosima od plata izgradili zaposleni koji su živeli i radili u Srbiji 70-tih i 80-tih godina prošlog veka, na račun zemljotresa koji je pogodio Crnu Goru 1979. Oni koji nijesu imali obraza sazidali su kuće na moru, a da pre toga ništa i nije bilo oštećeno, jer kuće nijesu ni imali. Neki su sagradili i po nekoliko kuća. Moglo im se. Ja ne mogu da idem na to i takvo more i da plaćam pocrnogorčenim Srbima nešto što su moji preci već platili pre 40 godina. A nemam ni afiniteta za mesta gde se govna izlivaju u more (ko i u belom gradu na ušću dveju reka) i đe osokoljena šaka jada vrši diktaturu (to je isto kao i ovde), a ni sopstveno vodosnabdevanje nema. A i jebeš ti pogled iz kuće na moru iznad magistrale gde ti treba uspinjača da se s plaže vrneš a da dušu ne ispustiš. Samo vi oslobodite Beograd od svog prisustva. I imovinu i radna mesta. To je dovoljno.

P. S. Ne mora čovek da se deranžira materijalno i svakako a ako baš hoće i na Adi Ciganliji trešti nešto kao muzika, dahću jedni drugima za vrat, leže ko sardine u konzervi, urlaju, bacaju đubre i, naravno, pišaju u vodu. Jedino je malo pročišćenije u nudističkom delu.

Nadahnuće: TAJNI PLAN IZRODA MILA: Isterati Srbe iz Crne Gore

Ceđenje

Telesnosti se istaču
Kao voda kroz prste,
Ledna, igličasto bode,
Kroz ušice se provlači,
Zariva mikronske stakliće
U meka brdašca jagodica.
Niz bradu cure sokovi,
Žućkasto-zelenkasti, čemernoga ukusa.
Voćku slatku omirisali nisu.

Koža je ulepljena od znoja,
Dlaka masna, smrdljiva,
Pod pazuhom ućebane kovrdže
Zaudaraju na vepra u teranju.

Kako je živeti slatko
Kad svestan si da smrt te uhodi.
Kako ti ništa nije jasno
Dok nisi neizlečivo bolestan.
Kako je čovek glup i nezahvalan,
Neprisutan i s glavom bez glave.

Kako se ne seti drugoga
Osim kad mu nešto treba.
Kako vreba iz prikrajka i
Puca u leđa.
Lakše je bez susreta.
Ionako je sve bezlično.

„Srećan ti rođendan!“
Nadam se da ćeš uskoro da skapaš
Ali ti ne govorim šta mislim.
Smešim ti se u lice, pritvorno milo.
Dok te veličam u stogodišnjake,
Eksere u kovčegu ti zakivam.

Bespovratno

Kada tiho odemo u nepovratnu noć..

Vladaće mrak, nasilje i strah.
Sećaćemo se zadnjeg koji je imao
Snage, hrabrosti i časti,
No nije mogao da preduzme ništa,
Jer ništa je postalo odrednica
Pojedinaca i miliona,
Skučenih u istim paralelnim svetovima,
Zgusnutih u očajanju pridržaja za od goreg lošije.

Kradu vreme dragocenog života za banalnost, glupost i prostakluk.
Nasladljivost tajnama drugog je omiljena igračka niskih strasti,
Vrteška od koje zubi cvokoću.
Zubi se keze
U kući strave iskaču demoni,
Neiskrivljena ogledala nutrine,
Prikazuju ono što jesmo…
Čuju se urlici, vrištanje i zapomaganje.

Čeznutljivo ćemo jecati nad senima
Umrlih, nerođenih i pobačenih…
Nikoga ostati neće sa svetlom u srcu
Kada tiho odemo u nepovratnu noć…

Kao da već otišli nismo?!

Razarači

Priviđa mi se i – previše…
Ne znam koliko nas/vas/ih ima
Koji se u crvotočinama
Ispranomoždanih lavirinata
Slade sladunjavim porugama
Sisaju nektar čistih i
Pretvaraju ga u tamandoziran otrov
Od koga se umire
Izvesno, lagano i bolno,
Neprimetno, a i nevidljivo.
Sijaju dubinskim mrakom
Guše se pod maskama
Preko maske preko maske
Služe se istinitim neistinama
I „kad ti ja kažem on/a je…“
Poštapaju se slabostima drugoga
I iz poverenja rađaju ucene i uvrede.
Razonode radi:
Zbijaju šale koji ni sami ne bi izjeli.
Kljuju i žderu meso svoga i drugoga
Da bi kljuvali i ždrali,
Potom ispljunili…
Gladni a siti i presiti,
Punokrvni sisači i preveslači
Čuče na rubovima razuma i
Busaju se u prazne grude
Ljubavlju nazivajući
„Ovo je za tvoje dobro i istina po svaku cenu.“
„Ja ovo činim iz najboljih namera.“
„Ja sam ta/j koji ti je pomogao/la.“
„Ja nisam takav čovek… ti to ne razumeš…“
„…“

Vakuum

Nadutost ovozemaljskog nesvesnog
Nadima poslednje odbrane
Pred rasprskavanje zida ili glave
Dok udovi se mahnito koprcaju.

U vodi se čuje – pljas,
Telo tone u zimzelen dubina,
Alge se u plesu prepliću i
Obmotavaju omču oko vrata.

Zelen ogrlice šibaju lice
Mehurovi iz usta šaraju oči
Iz tela telo bi da iskoči
Sve je vlažno, trulo, stalo.

Hteo si da budeš u pravu i
Da ti je kriv i/il’ bog i/il’ đavo.
Zamućen um u mozgu koprca
Da se mre nije, da se živi je muka.

Đavo nikad ne spava

„Da li si pročitao poruku?“
„Koju poruku?“
„Koju?! Ovu…“ i utrpavam mu ceduljicu u ruku.
„Šališ se?“
„Ne, ozbiljno…“

[duža dramska pauza]

„U 5 ujutru si išla u šetnju?“
„Da. Kad da idem po vrućini a da ne idem po mračnom mraku?!“
„Nije ti to pametno.“
„Zašto?!?!?!“
„Nije bezbedno.“
„Osećam se bezbedno.“
„Ma, pusti ti to. A suzavac?“
„Nisam nosila. Šta sad, treba mi i telohranitelj?!“
„Nisi ti svesna šta se sve dešava napolju…“
„Hm, možda je najbolje da ne izlazim iz kuće?!“
„Je l’ ti znaš da su D. usred bela dana Cigani strgli s vrata zlato?“
„Ali ja nemam zlato i idem ko klošarka…“
„A torbica?“
„E jebi ga. Država me tera da nosim ličnu kartu. Uostalom, i ti si mi rekao da ne idem bez dokumenata…“
„Moraš da nosiš ličnu kartu sa sobom, to je po zakonu…!“
„Ma daj, mani me zakona, molim te… Nego, sećaš li se O. koju sam upoznala na pijaci pre 2 meseca…,“
„Da, tad sam ti rekao da ona traži publiku (čitaj: aplauze) za svoja preseravanja…“
„Znam, znam… sećaš li se kad je u razgovoru povukla ručnu, onokad sam se naknadno izmigoljila i nisam uletela u njen „gust raspored“… (čitaj: ostala sam da visim na čiviluku)…“
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Možda je trebalo oberučke da prihvatim njenu ponudu?!“
„?#@!?“
Citiram: „Trebalo bi DA BUDEMO SREĆNE ako ja mogu da odvojim vremena za tebe jednom mesečno. JEDNO SAT VREMENA.“
„Da l’ si normalna?“
„Zašto me to pitaš kad znaš da je odgovor odrečan?! Važno je reći NE!“