SWOT analiza izlaska na FB

Osnovna stvar je postaviti dobru fotku ili fotke, jer ista ili iste govori ili govore više od hiljadu reči. Nije li tako?

Prvo, jeste da nisam piče kome dlaka niče, a šta bi tek rek’o Niče, ili Dante dok ga donekle kroz Pak’o vodi Beatriče, ali kao i svako žensko, šta sam drugo mogla da radim no da se satima pućim i vežbam pred ogledalom. Baš kao i zlatna ribica. Ne dajte se prevariti da je moja zlatna, nešto drugo je kod mene zlatno, ako ćemo samoreklamerski, a nego šta, kad je to sad mejnstrim.

Corpus delicti svoja dva napućena uratka te „isijavanja“ od sreće pritom i potom prilažem javnosti na gledanje i ocenjivanje.

Realno, da sam neka pička kosmička, nisam, a sexy look ne umem da nabacim, pa to ti je. Možda eventualno, ako bude drugog ‘zdanja analiznog, neki fejs buk luk kako izgledam kad ugledam ček na milion dolara. To mi je baš seksi, priznajem.

Drugo, ono što ne mogu da ponudim kao adut, jer nemam, su velike sise. Probala sam bar jedno 10 do 15 bruseva kod Kineza, sve ko na modnoj pisti i smejali se ljudi. Ako, smeh je lek. Kažu: „Male, ko naše kineške“… a meni pluća u grlu nabijena kad me pušapovao brus. Šta da vam kažem. ’Ajd’ da su sise gratis o trošku RFZO, nego nisu. Kao što ništa nije. A Bog da sačuva svaku od nas da ne dođe do rekonstruktivne hirurgije.

Onda, razmišljam, noge duge mnogim mužjacima su ono na šta se lože. Htela sam da ih fotografišem onako da budu sehu – znaš kako, prekrstim ih, iskosim ih, da batak dobije zadatak i da bude ko da ga je Mikelanđelo izvaj’o, sa sve nesnosnim grčem do malih prstiju u nogama, na visokim potpeticama, i to salonkama, a ne ovim pornićarskim na platforme, ali malo sam „prirodnija“ pa rekoh da ne zgražavam narod koji vole sve pokošeno do međunožja. Uostalom, oni koji me poznaju mogu da potvrde da imam dobre noge. Glede međunožja, neka budu džentlmeni i neka ćute.

Videla sam da je bitno i da se svaki dan izbaci poneki premudri status, citat nekog poznatog ili pak nekog motivatora, da se vidi da je čovek načitan ili da bar posećuje i da je član stranica poput Mudre misli ludih, Reči svetih otaca i pokornih ovaca, Pozitivno razmišljanje baš ni zbog čega, Dan se po jutru poznaje, naročito ako ga prespavate, Misli polako, delaj brzo, ali ne misli uopšte. Tu bih se nekako i snašla. Copy/paste i „vozi Miško“. Ili ono, otkad sam oči otvorila, šta sam zdelala, od jutarnje posete toaletu pa nadalje u tom duhu. To je mnogo zanimljivo. Primer: „Danas sam nalakirala nokte u vatreno crvenu boju – yes, yes, yes.“

Uglavnom, brojne su mi slabosti (weaknesses), baš kao što sam navela, ali i pretnje (threats) su prisutne samim iznošenjem slabosti na videlo, a ja nikako da sagledam prednosti (strengths) i mogućnosti (opportunities). Sreća, uskoro će da prođe i ovaj Božićni post, pa ću svoju da zamenim za svinjsku glavu, te se nadam da će mi otkrovenja doneti.

Otpozdravljam još jednim nadasve prigodnim kolažom… i dalje noseći zlatnu krunu na glavi.

Hvala na oduzetoj pažnji i zabavite se dobro!

Advertisements

Rešavanje situacija #1

Vi ste klijent. Imate zakazan termin kod pružaoca usluga. Nije prvi put da dolazite. Dolazite na vreme. Vrata su zatvorena. Nikoga nema. Mesto na koje ste namereni da dođete, prema prethodnom dogovoru, nije mesto koje je pitanje života ili smrti, dakle nije npr. bolnica ili mrtvačnica.

Kako se osećate? Šta je prvo što ste pomislili? O čemu razmišljate? Koje misli vam prolaze kroz glavu?

Nikakvo obaveštenjе ne postoji zašto nikoga nema. Sticajem okolnosti postoji broj mobilnog telefona koji je istaknut na vratima, ali on nije ostavljen zbog vas, već iz sasvim drugih razloga.

Pod pretpostavkom da niste pas koji verno čeka svoga gospodara dok ga ovaj sa povocem obmotanim oko bandere ostavlja ispred npr. samoposluge, da li preduzimate šta? Ako, onda, šta preduzimate?

U ovoj fazi ne predlažem ništa, da ne bih uticala na vaša razmišljanja.

Svaki vaš komentar je zlata vredan.

Welcome and share your thoughts. 🙂

P. S. Ne zaboravite na sve moguće kombinacije. Baš kao i na one koje se tiču i horizontalnog i vertikalnog povezivanja tj. nadovezivanja u komentarima.

P. P. S. Hvala za lajkove. Ali, ponajviše, da vas čujem… 🙂

Obratite pažnju na komentare! Tu smo zbog svih nas! Da se čujemo i da naučimo jedni od drugih!

Naročito se zahvaljujem Mariji Berzati, psihološkinji i psihoterapeutu, na razmeni stavova, mišljenja, iskustva, itd!

Nastavak: Rešavanje situacija #1 – objašnjenje (skromno moje)

Crna i vruća

8baf37ac8a030f3af51a1eda2f1eda29-angel-paintings-collage-art

Naughty Angel via pinterest.com

Ispijam 2222 kafu

Zaredom

Od 2222 obećanih.

Čudo jeste

Gde sve

Staju.

Kad zahladni

Kad otopli

Kad svane

Kad omrkne

Kad uzmognu

Kad iznemognu

Kad saviju sarmu

Kad stišaju larmu

Kad su bliže

Kad su dalje

Popićemo

Prokletu

Kafu!

Ja više

Ja manje

Kafu

Ne pijem.

Sa vama.

Ispijam 2222 kafu.

 

Ne mogu da slušam kretene

Ne mogu da slušam kretene

Koji kurac iz usta ne vade

A verovatno ga ni naživo ne vade.

Svima su im puna usta kurca

I jebanja majke svoje

I jebanja majke tuđe.

Svi nešto muljaju,

Švercuju Boga oca preko Dunava,

Imaju kombinacije,

Imaju pouzdane likove

Koje drže na kratkom povocu

Koji se zove

Znam tvoje slabosti.

Ko ti kriv kad smo u kafani pili

Pa si se izlajao!

In vino veritas!

Zato,

Ja kad pijem

Pijem kao prvi alkos.

Sama!

I ćutim

Ni slovo, ni reč,

Samo posmatram!

Juče, danas, sutra.

Ne smem ništa da kažem

Smem, ali neću

Jer, to što imam da kažem

Nije dobro.

Izvršitelj, krmak, 200 kila,

Stuk’o 2 Karađorđeve šnicle.

Uvek su me podsećale

Na pohovan crnčev kurac,

Što zbog dužine,

Što zbog obima.

Je l’ imate kupus salatu?

Naravno, gospodine!

Je l’ naš domaći?

Jeste, futoški!

A koji kupus nije iz Futoga?

A Futog onoliki

Ti bokca,

Da kupusom na’rani

Čitavu saharasku i

Podsaharsku Afriku.

Ajme meni…

Riba pliva tri puta

U vodi

Na ulju

U vinu.

I dve ribe

S dva međeda

Deep love!

Perfect match!

Final dispatch!

Oni kao mačo,

One kao mačke.

Majke mi, ribe pomisile

Od useka u zidovima da su kamini.

Ono piče, al’ slabo,

Klima uređaji.

RomantiĆno posvema.

Momak, ja ću, ja ću, ja ću.

Meni, meni, meni.

Ni momak, ni Baja Patak

Ne pitaju ribe – a ti šta ćeš?

One se slažu.

Oni znaju.

Oni odlučuju.

Možda samo zelena salata.

Za dame.

Ta zelene smo još.

Da, ko izjahane kobile.

I gledam onu sliku

I gledam one oči.

I ta žena sa slike samo posmatra,

Sa znakom pitanja u očima,

Podbočila ruku ispod brade,

Istura svoju nevažnost.

Keš ili kartica?

Steram ti ga majci.

Neka im je alal,

I predračuna i muljaža

Niko na onaj svet da odnese

Neće.

Ni sitni lopovi,

Ni krupni lopovi.

Jer, znaš šta,

To je samo jedna novčanica

Koja se premeće iz ruke u ruku.

Ista suma, druga namena.

Novac kupuje, novac prodaje.

Nema bescenih.

Sve ima svoju cenu.

Možda je imaš i ti?

Ne mogu da slušam kretene.

Ulica Žalosnih vrba

Pitaš me kako se ulica u kojoj živim – zove?

Sve ulice u domovini mojoj – prijatelju

Istim imenom se – zovu!

Ulice Žalosnih vrba.

„Devojka je svoje oči klela da bi ne gledale“.

Leće je proprala na izvorima mitskih gluposti.

1984.

Tačka preseka, tačka raspada,

Usred blagostanja,

Restrikcija struje,

Bonova za gorivo,

Kupona za B(rašno)U(lje)Š(ećer).

Učiteljica je kukala za 100 gr C kafe u zrnu

Mlevene na robusnom mlinu u C marketu.

Primala je i desnom i levom.

1988.

Jebaše nas da idemo na Ušće.

Vannastavna aktivnost

Dodatno bodovana

Na prst u bulju.

Tad još Sloba nije napravio spomenik

„Večnoj vatri“.

Jeb’o kevu svima na Gazimestanu

I Muratu samom.

1989.

Na Vidovdan.

Nisam dobila zaključenu ocenu pet iz

Srpskohrvatskog.

Nisam htela da naučim Gorski vijenac napamet

Ceo!

Neka ga recituje P. P. Njegoš!

Nijesam (mu) ga ja pisala!

Zanima te posle?

Vojna bezbednost je zakazala,

Trebalo je ubiti nekoliko generala.

1991.

Raspala se

Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija!

U krvi do kolena, i iznad kolena.

Moja domovina!

Možda i tvoja?

Iako se planovi prave

Unapred 50 godina.

Posle?

Embargo,

Sankcije,

Pisanje pesama,

Prva ljubav, razume se.

Jeli govna i sanjarili,

Kao što je Džoni pevao.

1995.

Bila i „Oluja“.

Zduvala, zbrisala,

Ko da nikad nisu ni postojali

Na svojim ognjištima.

1998.

Trebalo je da bude

Bombardovanje Srbije.

Odložili za 1999.

Uvek su voleli to na narodne i verske praznike,

Đavo im tikve o glavu razbij’o.

Jebalo mi se tada,

Ali stvarno.

Nisam bila devica prečista,

Al’ greh bi bio da sam izginula

Neizjebana.

Naročito, što, dakle, dapače, sasvim

Bomba samo pukim slučajem

Nije eksplodirala

U mom dvorištu.

1999.

Poslednja godina

Ljudske solidarnosti.

Ljudskosti.

Možda je zbog toga trebalo da potraje duže?!

Rezolucija 1244.

Ispušili ga za vijek i vijekova.

Dalje nema.

Ili?

2000.

Jeftino prodat narod za šaku dolara.

Jeftino prodata zemlja za šaku dolara.

Slobin poslednji govor – masterpiece.

Verovatno umro neprirodnom smrću.

Đinđićev poslednji govor – masterpiece.

Streljan samo tako, bestidno.

Nema peace ovde.

Never.

Ova lakrdarija i politička govnarija,

Posle i sada,

Sve ti je to gola fukara,

Prijatelju moj.

Mi „poniženi i uvređeni“

Iz Ulice Žalosnih vrba

Pretvoreni u robove

Igramo domine olovnim kuglama,

Pletemo snove od bodljikavih žica.

Radnici i ratnici, jadnici i bednici.

’Aj’ sad, uzdravlje ti bilo!

ŽITIJE JEDNOG CIRKUSANTA (priča)

Rečju – savršena!

GlasoviProzora

Za razliku od drugih duševnih bolnica Ludr nije na periferiji, već u samom centru grada. On nema rešetke, već visoke prozore od neprobojnog fotogrej stakla, tako da Ludrani sve vide, ali njih ne vidi niko i zbog vrste stakla njihov vapaj se ne čuje. Kad su Gospodina F sprovodili u Ludr nisu ga direktno poslali na dvanaesti sprat, već su ga vodili sprat po sprat, da ih obiđe, kao u javnim garažama da bi otišli sprat više neophodno je proći kroz postojeći. Doduše, na parkingu se to radi u potrazi za slobodnim mestom, dok u Ludru žele da vide reakciju pridošlice, ne pokazuje li možda izvesni afinitet ka određenom spratu ili, pak, strah.

 Hodnici Ludra su bili svojevrsni lavirint, po površini tako velik da je tretiran kao čvor ulica sa trgom. Osim soba, svaki sprat je imao i kancelarije lekara i medicinskih tehničara, kao i veliku dnevnu sobu sa TV…

View original post 5.032 more words

Jurodiva

„Moji praunuci mnogo vole sok od jagoda. Ova kesica ovde, to je moje?“, ponavljala je nekoliko puta, promatrajaći vedrim pogledom ko u kakvog radoznalog deteta, starica od stotinu leta.

„Da, to sve, baš ‘sve’. Koliko puta treba da ti ponovim?!“, rekla je žena koja je otkucala račun skromnog iznosa i u svoj brk podmetnula podsmeh. U očima joj je prebivao mrtvac.

„A ti, što ćutiš sa osmehom u očima deteta i posmatraš me, ne brini, sve je dobro, sve je dobro i sve će ti biti na dobro. Tvoje je da posmatraš, povezuješ i da pišeš.“

Žena za kasom se raspusno scenski smejala: „Kako dosadna babuskara, stalno nešto bezveze laprda.“ U očima joj je prebivao mrtvac.

Druga žena je dodala sa prigodno podozrivim osmehom podrške: „Budala matora, ne zna ni šta priča, a mogla bi nekada i da se opere.“ U očima joj je prebivao mrtvac.

Starica je odmakla nestvarnom brzinom, kao da je u sebi nosila svetlost.

Oto Vajninger: POL I KARAKTER [Materinstvo i prostitucija – prvi deo]

Glavna zamerka koja će se učiniti dosadašnjem izlaganju odnosi se na opštu važnost rečenoga za sve žene. „To je, može biti, tačno za neke, a možda i za mnoge; ali ima i drugih…“

Prvobitno mi nije bila namera da ulazim u naročite oblike ženstvenosti. Žene se mogu posmatrati sa raznih gledišta i čovek svakako treba da se čuva toga da tvrdi da podjednako važi za sve žene uopšte ono što odgovara jednom krajnjem tipu, koji je doduše svugde dokažljiv, ali je često, usled prevlađivanja upravo suprotnoga tipa, potisnut do neprimetnoga. Žene je mogućno podelti na više načina, a ima i različitih ženskih karaktera – iako ovde reč karakter sme da se upotrebi samo u empiričkom smislu. Za sva karakterna svojstva muškarca postoje čudne analogije kod žene, koje često daju povod za amfibolije (docnije će biti reči o jednom interesantnom poređenju te vrste). Ali muškarčev karakter vazda ponire i u sferu inteligibilnoga, i tamo je snažno učvršćen. Iz čega opet postaje shvatljivije ranije napadno brkanje nauke o duši sa karakterologijom i zajedničnost njihovih sudbina. Karakterološke razlike među ženama nikada ne puštaju koren tako duboko u prazemljište da bi bile kadre da zadru u razvitak neke individualnosti. Pa možda nema nijednog ženskog svojstva koje u toku života, pod uticajem muške volje, ne bi moglo da preinačni, potisne, pa čak i uništi.

Kakve razlike mogu još da postoje između potpuno jednako mužanstvenih ili potpuno jednako ženstvenih jedinki – to sam pitanje dosada hotimice izbegavao. Nipošto ne zato što sam svođenjem psiholoških razlika na princip seksualnih međuoblika dobio više nego jedno uputstvo među hiljadama u toj najzamršenijoj oblasti. Već iz prostog razloga što bi svako ukrštanje sa nekim drugim principom, svako proširivanje linearnih posmatranja u površinsko remetilo ovaj prvi pokušaj temeljnog karakterološkog orijentisanja, koje nije htelo da se ograniči samo na iznalaženje temperamenata ili čulnih tipova.

Specijalna ženska karakterologija ostaje kao predmet posebnog izlaganja. Ali ni ovo delo nije pisano bez osvrtanja na individualne razlike među ženama, te mislim da sam na taj način izbegao grešku pogrešnog uopštavanja i da sam dosada tvrdio samo ono što bez razlike vredi na isti način i u istoj meri za sve slično ženstvene žene. Dosada je bilo reči samo o Ž sasvim opšte. Ali pošto će se mojim izlaganjima poglavito protivstaviti jedan tip među ženama, nužno je da već ovde iz mnoštva izdvojim jedan antipodni par.

Svemu ružnome i gadnome što sam prigovorio ženama suprotstaviće se žena kao majka, zbog čega ovo pitanje treba raspraviti. Ali niko ne može ni da pomisli da ga pronikne ako u isti mah ne uzme u obzir i majci suprotan pol, u kome je za ženu ostvarena dijametralno oprečna mogućnost. Jer samo na taj način tip majke jasno može da se ograniči, samo tako, nasuprot svim drugim, mogu oštro da se istaknu osobine majke.

f489e530c4f77f6fc2ac5364d9bbec4e-marc3ada-magdalena-l-art

The Dream of Maria Magdalena by Goshka Datzov via pinterest.com

Onaj majci polarno suprotan tip jeste bludnica. – Neminovnost baš ovoga suprotstavljanja nemogućno je dedukovati isto tako kao činjenicu da su muškarac i žena jedno drugom protivpoloženi. Kao što se potonje samo vidi a ne dokazuje, tako i prvo treba samo sagledati ili nastojati da se ponovo nađe u stvarnosti, pa saznati da li se lako uvršćuje u shemu. Još ću se osvrnuti na restrikcije koje valja izvršiti. Zasada neka se žene posmatraju kao da imaju nešto od ona dva tipa, jedanput više od jednoga, drugi put od drugoga: ti su tipovi majka i bludnica.

Ova bi se dihotomija krivo shvatila ako se ne bi razlikovala od popularnog suprotstavljanja. Često se kaže da je žena i majka i ljubavnica. Ja doduše nekako ne mogu da uvidim smisao i korist ove distinkcije. Treba li kvalitetom ljubavnice obeležiti stadijum koji neminovno prethodi materinstvu? No onda ne može da obeleži nikakvu trajno karakterološku svojstvenost. A šta zapravo pojam „ljubavnice“ drugo iskazuje o samoj ženi do da je ljubljena? Pridaje li joj, možda, neku bitnu oznaku, ili, naprotiv, čisto spoljašnju? Ljubljena može da bude i majka i bludnica. U krajnjem slučaju reč „ljubavnica“ treba da opiše jednu grupu žena koja se nalazi otprilike na sredini između ovde pomenutih polova, jedan međuoblik majke i bludnice. Ili se smatra da je potrebno izričito utvrditi da majka stoji u drugom odnosu prema ocu svoje dece nego prema samoj deci, te je utoliko ljubavnica ukoliko dopušta da bude ljubljena, tj. ukoliko se podaje zaljubljenome. No time nismo dobili ništa, jer to za obe, i majka i bludnica, u datom slučaju mogu da učine na formalno isti način. Pojam ljubavnice ne iskazuje baš ništa o kvalitetima bića koje je ljubljeno; što je prirodno, jer treba da obeleži samo prvi vremenski stadijum u životu jedne iste žene, kome kao drugi docnije sleduje materinstvo. Pošto je, dakle, stanje ljubavnice samo akcidentalno obeležje njene ličnosti, to je suprotstavljanje povrh toga sasvim nelogično, jer je materinstvo i nešto unutarnje i ne znači samo činjenicu da je jedna žena rodila. U čemu se sastoji ta dublja suština materinstva, stvarno je zadatak našeg ispitivanja.

Da su materinstvo i prostitucija polarno suprotni, veoma je verovatno već i po tome što dobra domaćica ima veći broj dece, a kokota samo malo, dok je ulična žena – sokačara u većini slučajeva uopšte neplodna. No valja upamtiti da u tip bludnice ne spada samo devojka koja se prodaje, nego u vrlo mnoge među takozvanim poštenim devojkama i udatim ženama; pa čak i one koje nikada ne prekrše brak, ne zato što nema zgodne prilike, već zato što same ne dopuštaju da dođe dotle. Neka se, dakle, niko ne sablazni zbog toga što se pojam bludnice, koji tek treba analizovati, upotrebljava u mnogo širem obimu, a ne jedino u onom koji obuhvata javnu ženu. Sokačara se razlikuje od viđenije kokote i otmenije hetere samo po apsolutnoj nesposobnosti za veće diferenciranje i potpunom nedostatku pamćenja, tako da joj je život samo niz satova i minuta, bez ikakve veze između dana i dana. Uostalom, i kada bi na svetu bili samo jedan muškarac i jedna žena, mogao bi da dođe do izražaja tip bludnice, pošto se ispoljava već i u specifično različitom ponašanju prema pojedinom muškarcu.

Već i sama činjenica manje plodnosti oslobodila bi me dužnosti da pobijam opšte mišljenje, koje jednu pojavu kao prostituciju, neminovno duboko zasnovanu u urođenoj prirodi nekog stvorenja, hoće da izvede iz nepovoljnih socijalnih prilika, iz nezaposlenosti mnogih žena, optužujući današnje društvo, čiji muški vlastodršci u svom ekonomskom egoizmu neudatim ženama toliko otežavaju mogućnost za ispravan život; ili se poziva na neženstvo, koje tobože takođe ima samo materijalnih razloga i traži prostituciju kao neminovnu dopunu. Ali ipak valja napomenuti: da prostituciju ne treba tražiti samo kod siromašnih sokačara; da se i imućne devojke katkada odriču svih koristi svog dobrog glasa, pretpostavljajući otvoreno faćkanje na ulici skrivenom ljubakanju – jer u pravu prostituciju spada ulica; da se mnoga mesta po radnjama, u knjigovodstvu, u poštanskoj, telegrafskoj i telefonskoj službi, gde god se zahteva čisto šablonski posao, najradije prepuštaju ženama, pošto je Ž mnogo manje diferencirana i baš zato bespotrebnija nego M. A kapitalizam je davno pre nauke prozreo da se žene, usled njihovog nižeg životnog standarda, mogu i gore plaćati. Uostalom, čak i mlada bludnica, pošto mora da plaća skupu kiriju, i nosi neobičnu odeću i izdržava sutenera, većinom teško sastavlja kraj s krajem. Kako je u njima duboko ukorenjena naklonost ka takvom načinu života, dokazuje česta pojava da se prostitutka, čak i ako se neko njome oženi, ponovo vraća svom ranijem zanatu. Osim toga prostitutke su iz nepoznatih, i očevidno urođenom konstitucijom uslovljenih razloga, često imune za mnoge konfekcije kojima većinom podležu „ispravne žene“. Konačno, prostitucija je postojala svagda, i nipošto nije relativno rasla sa tekovinama kapitalističke ere, već je spadala čak u verske ustanove izvesnih drevnih naroda, na primer Feničana.

5785bba90f5c781adf94888f504c1894

The Whore of Babylon by Fremont Thompson via pinterest.com

Prostitucija se, dakle, nikako ne može da smatra za nešto na šta je tek muškarac nagnao ženu. Svakako često muškarac nosi krivicu što poneka devojka mora da napusti službu i ostane bez hleba. Ali da se žena u takvom slučaju lati nečega kao što je prostitucija, mora da leži u njenoj prirodi. Ono što nije, ne može ni biti. Pravom muškarcu, koga materijalno još češće pogađa zla sudbina nego ženu i koji intenzivnije oseća siromaštvo nego žena, ipak je prostitucija tuđa. Muški bludnici (među kelnerima, frizerskim pomoćnicima itd.) uvek su poodmakli seksualni međuoblici. Sposobnost i nastrojenost za bludničenje nalazi se, prema tome, u ženi isto tako kao i sklonost ka materinstvu, organski, od rođenja.

Ovim, naravno, nije rečeno da svaka žena koja postane bludnica biva to isključivo iz unutrašnje potrebe. Možda u većini žena postoje obe mogućnosti, i majka i bludnica. Samo čedna devica – molim za izvinjenje, znam da sam bezobziran prema muškarcima – samo čedna devica ne postoji. U takvim kolebljivim slučajevima reč je samo o muškarcu koji je u svakom slučaju kadar da ženu svojom ličnošću načini majkom; ali ne tek snošajem, već samo jednokratnim pogledom. Šopenhauer je primetio da bi čovek, strogo uzevši, trebalo da smatra da mu život počinje od onog trenutka kada su se njegov otac i njegova majka zaljubili jedno u drugo. To nije tačno. Čovekovo rođenje moralo bi se, u idealnom slučaju, pomeriti u onaj trenutak kada žena prvi put sagleda njega, oca svog deteta, ili samo čuje njegov glas. Biološka i medicinska nauka, učenje o odgajivanju i ginekologija dakako, eto, već preko šezdeset godina skoro potpuno odbacuju pitanje „zaljubljivanja na prvi pogled“ ili „zagledanja“, pod uticajem Johanesa Milera, T. Bišofa i Čarlsa Darvina. U daljem ću pokušati da razvijem teoriju zagledanja. Ovde bih hteo da primetim samo toliko da možda ipak nije tako da ne postoji zagledanje, jer se ne slaže sa gledištem da samo semena ćelija i jaje potpomažu razvijanje nove jedinke. Već, naprotiv, postoji zagledanje, i nauka treba da nastoji da ga objasni, umesto što ga osporava kao prosto nemogućno, čineći se kao da bi u empriričkim stvarima ikada mogla da raspolaže tolikim iskustvom da sme da postavi takvo tvrđenje. U jednoj apriornoj disciplini, kao što je matematika, smem mirne duše reći da je isključeno da je na planeti Jupiter 2 X 2 = 5. Biologija zna samo za načela „uporedne opštosti“ (Kant). A ako ovde moram da se zauzmem za zagledanje i u njegovom poricanju vidim izvesnu ograničenost, ipak nipošto neću da tvrdim da od njega potiču sve, ili makar samo veliki deo takvih nakaznosti. Zasad je reč samo o mogućnosti uticanja na potomstvo bez snošaja sa majkom. Ovde se usuđujem da kažem sledeće: isto tako pouzdano kao Šopenahauer i Gete, pošto su u nauci o bojama jednomišljenici, po svoj prilici a priori imaju pravo, nasuprot svim fizičarima prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, tako ni nešto što je Ibzenu („Gospođa s mora“) i Geteu („Izborno srodstvo“) istina nije pogrešno, uprkos stručnom mišljenju svih medicinskih fakulteta na svetu.

Muškarac, uostalom, od koga bi se moglo očekivati toliko snažno uticanje na ženu da njeno dete liči na njega i onda kada se nije razvilo iz njegovog semena, morao bi seksualno savršeno da je dopunjuje. Ako su, prema tome, takvi slučajevi samo veoma retki, to stoji da neverovatnosti sretanja tako savršenih komplemenata i ne sme da izazove prigovor protiv načelne mogućnosti takvih činjenica, kakve su prikazali Gete i Ibzen.

A hoće li žena sresti onoga muškarca koji je svojim pukim prisustvom čini majkom svoga deteta – to je stvar slučaja. Utoliko je za mnoge majke i prostitutke zacelo zamišljivo da je njihova sudbina mogla da bude i obratna. A s druge strane, ne samo što ima bezbrojnih primera da je žena i bez tog muškarca tip matere, nego isto tako nesumnjivo ima i slučajeva kada se pojavljuje taj čovek, pa ipak ni njegova pojava nije kadra da spreči njeno konačno, neopozivo odavanje prostituciji.

[Oto Vajninger: Pol i karakter; prevela Irma Šosberger; izdavač Geca Kon a. d., Beograd, 1938, str. 299-306]

 

August Strindberg: Žena kralja Lira

three_daughters_of_king_lear_by_gustav_pope

Three daughters of King Lear by Gustav Pope via crossref-it.info

U prvom činu izlazi sva sila zetova i kćeri; izlazi i tast, što mnogo traži; ali se ne javlja majka i niko ne spominje njeno ime. Ona je dakle mrtva! Ali je običaj da se kod porodičnih svečanosti u izvesno vreme spomenu i umrli. Ovde nema ni toga! Ne trpe se kćeri, sem Kordelije, i dvorska budala kaže za njih, kad ugleda Gonerilu: „Eto jednog izmeta!“

Nisam nikada voleo kralja Lira. On traži ljubav, iako je ljubav nešto što se daje: bez nagrade, bez zahvale. Dati da bi dobio natrag – to je kupovina; dati i ne tražiti uzdarja – to je ljubav: Istina, on poklanja jednom rukom celo svoje kraljevstvo, ali drugom uzima natrag mastan zalogaj, smeštajući se kod mladenaca sa pratnjom od stotinu ljudi. To je nerazumno od jednog tako starog čoveka i Gonerila ima pravo, kad se tuži na razbojnički život, što ga provodi stotina vitezova u njenom tek zasnovanom domu:

Držite ovde perjanika sto,
Raspuštenike, smele bludnike,
Te ovaj dvor naš, njima okužen
Ko krčma stoji: naslada i blud!
Moj časni dvorac čine lokandom
I svodištem[1]

Lir odgovara: Grom i pakao! i tvrdi da je sve to laž! Njegova je pratnja sastavljena samo od odabranih časnih ljudi. Da li je Gonerila lagala ili pregonila? Ili laže starac? Ja ne znam.

Gonerila traži da otpusti pedeset ljudi. Zbog toga je otac proklinje. Je li to pametno?

Kad Regana hoće da svede pratnju na pedeset ljudi, starac luduje i ide u šumu. I tu drži svoj dugački monolog; ali ovoga puta ne protiv dečje nezahvalnosti, protiv svojih kćeri, nego protiv žene uopšte. Eto žene Lirove! Odmah sam pomislio, jer nije imao nikakva povoda, da se bavi erotičkim životom svojih kćeri.

Kentauri su ti oni niže od pasa,
Ioako ozgo žene.
Do pojasa su bozi gospodari,
A dolje đavoli
Tu mrak je, pakô, ždrijelo, sumorno[2]

–   –   –   –   –   –   –   –   –   –   –   –   –   –   –

Nema sumnje, u mozgu starčevom pojavile su se tamne uspomene; u ciničkim napadima kćeri na Edmunda vidi on njihovu majku, čije nasleđe moraju one da nose. U drugom činu, naime, jedno nejasno mesto, koje možda sadrži jednu od onih tajni, koje čovek nerado kazuje. Dolazi Regana i pozdravlja Lira:

Regana: Radujem se što vidim vašu visost.
Lir: Oh, Regano!
I ja mislim da se ti raduješ;
Zato imam uzrok, koji me goni,
Da, verujem tako da s’ raduješ!
Oh, Regano!
Ti kad s’ meni radovala ne bi
I grob tvoje prokleo bih majke
Nevernicu, što pokriva tamo.[3]

Regana laže, kad kaže da se raduje što vidi oca. Jer je malopre izjavila da će otputovati, ako dođe starac. Lir joj ne veruje i ostaje ironičan. Ali je inverzija u frazi tako smela, da ja mislim, da je podignula veo; ili nije uspela!

Jedno od toga dvoga!

Tvrđenje, da je Šekspir ženomrzac opovrgava ona lepa ocena u petom činu, kad Lir govori svojoj Kordeliji:

Lir: Za blagoslov kad mene zamoliš,
Poklečke ću te moliti, da mi prostiš,
I tako ćemo živjeti i moliti
I pjevati i pričati stare priče
I smijati se zlatnim leptirima.[4]

Dobro i zlo, koren u đubretu, a cvet na svetlosti. Najlepše nakalemljeno na Najružnije; neuspelo remek delo stvorenja: mrzi, kad voli, i voli kad mrzi – tako slika Šekspir ženu, sfinksu, čija se zagonetka ne može rešiti, jer je nerešena, ili ne postoji uopšte!

Ali ja osećam potrebu da zamislim ili izmislim, da je Kordelija lepo lice njene majke, koju je nadživela; zrnce čistog zlata u crnom škriljcu, koje je osamdesetogodišnji u svojoj mladosti zapazio sa svojim oštrim očima, izvadio, okovao i držao sakrivenim na svome srcu! Kako je inače mogao da vole Gonerilinu i Reganinu majku?

_______________________________

[1] Prevod A. Hadžića: Kralj Lir; Pančevo.

[2] Prevod dr M. Bogdanovića: Kralj Lear, Zagreb, 1919.

[3] Ibid.

[4] Ibid.

[August Strindberg: Knjiga ljubavi; preveo: Đorđe Pejanović; Izdavač: Partenon : Srpska književna zadruga, Beograd, 2009, str. 87-90]

 

Očigledno

Na ulici, u susret se približavala silueta poznato-nepoznata. U rukama je nosila knjigu. Širom otvorenu. Svaki korak približavanja činio je da ruke pomiču knjigu milimetar po milimetar preko lica. Korice knjige su bile crne. Naslov je bio ispisan plavom bojom, razlivenim slovima. (I)lustracija ispod naslova je bila nerazaznatljiva. Autor knjige je onaj koji se bavio temama sadomazohizma. Do tačke susreta, i trenutka mimoilaženja, lice siluete je bilo zaklonjeno knjigom. Bez lica. Knjiga je bila okrenuta naopako. „Čitala“ je naopako. Videla je naopako. Pokazivala je svima šta „čita“. Kome je pokazivala? Vidljivo je ono što se ne pokazuje.