Rešavanje situacija #1 – objašnjenje

Od srca se zahvaljujem svim ljudima na dosadašnjoj međusobnoj razmeni razmišljanja! Naravno, prostor za komentarisanje je nadalje otvoren, i tamo i ovde. 🙂

______________________________

Sa frizerkom kod koje dolazim više od godinu i po dana unazad sam se dogovorila da dođem u određeno vreme na frizuru (šta god to bilo, šišanje, farbanje, feniranje, nebitno). Stigla sam na vreme, vrata su zaključana i nigde nikoga nema. Nigde ni poruke. Ni čuvene cedulje „dolazim za 5 minuta“. 😉 Imam taj broj telefona (imam i vizit kartu), je l’ tako, jer on stoji na vratima, ali iz drugih razloga (kao što sam napisala), a ne da bi ona strčala odnekud na nečiji poziv.

Prvo što sam pomislila je – nešto joj je iskrslo i morala je hitno da izađe.

Drugo što sam pomislila – šta god da je, ima moj broj telefona i mogla je da me pozove i da mi to javi, jer ne postoji nikakav razlog zbog koga bih je čekala. Jer, ja za to vreme mogu da uradim i nešto drugo, naravno, ukoliko mi je predočeno vreme čekanja prihvatljivo.

Treće – osetila sam da ću se osetiti loše ukoliko prihvatim da čekam, a ne preduzmem ništa. Isto tako nije mi prihvatljivo da se okrenem i odem a ne dobijem nikakvo objašnjenje.

Četvrto – pozvala sam je na njen broj mobilnog telefona. Razgovor je trajao 12 sekundi. Dakle, teško da obe strane za to vreme mogu išta da iskažu. Rekla je: „Ej, ćao, ja sam za 5 minuta tu. Morala sam da istrčim nešto. Vidimo se.“ Rekla sam: „Onda se za 5 minuta vidimo.“

Peto – prošlo je tih 5 minuta. Dogovorila sam se sama sa sobom da ću da je sačekam do ukupno akademskih 15 minuta kašnjenja. Iz mog ugla gledanja, druga šansa.

 

via psihološko-savetovalište

Šesto – Prošlo je 15 minuta. Smatram da nemam razloga da ponovo podižem slušalicu i da je zovem. Ovoga puta smatram da je, baš kao i prvog, a ovog drugog tim više, jer je rekla da će da dođe za 5 minuta, a nije, za mene prihvatljivo da joj pošaljem SMS poruku: „Otišla sam. Prošlo je 15 minuta. To je maksimum vremena koje čekam. No hard feelings. Vidimo se nekom drugom prilikom.“

Sedmo – Nešto kasnije stiže njen SMS da je morala zbog ćerke da izađe i da je stigla i da se izvinjava i da me pozdravlja.

Osmo – Prihvatila sam izvinjenje i uzvratila joj pozdrav, ali to nije značilo da ću da dođem, jer je ona stigla posle skoro pola sata, a sem toga i dalje mislim da je njena obaveza bila da me obavesti o kašnjenju.

Deveto – U trenutku prijema njenog SMS-a ja sam bila na vratima drugog frizerskog salona, gde sam bila odbijena uz objašnjenje da se dolasci kod njih zakazuju i da ne mogu da me prime. Zaimljivo je da nije bilo čak ni ponude da mi npr. zakažu u nekom drugom terminu, bez obzira što bih ja to najverovatnije u tom trenutku ljubazno odbila, jer sam rešila da pronađem salon gde ću da završim ono što sam namerila.

Deseto – U četvrtom frizerskom salonu, upoznajem novu frizerku sa istim pitanjem na vratima: „Zdravo, da li sada imaš vremena da me ofarbaš i isfeniraš?“ Kaže: „Da, imam vremena. Da li ti imaš vremena da sačekaš pola sata dok završim frizuru ovoj ženi?“ Rekla sam: „Da, imam vremena da sačekam pola sata“, sela i prelistala Ikein katalog. Tako je i bilo, posle pola sata krenula je s poslom. Štaviše, prezadovoljna sam njenim radom i njenim ponašanjem iz koga zrači skromnost, toplina i prirodnost.

Možemo da kažemo da je situacija banalna. Ah, jaka stvar, frizer, ima ih koliko hoćeš. Da, tačno.

Međutim, ovde sam, koliko vično ili ne, vešto ili ne, pokušala da objasnim svoje reakcije i poteze zbog kojih sam se, radi svojih odluka, osetila dobro.

______________________________

Nikada nisam volela nikoga da čekam, ukoliko ne dobijem blagovremeno objašnjenje i izvinjenje. Štaviše, stav mi je otprilike – možeš da se ne javiš samo ako si mrtav/a. Kada sam bila mlađa, bila sam čak i vrlo bezobrazna, dotle da pojedinim ljudima nisam ni otvorila vrata od svoje kuće, jer to što sam ja u kući, a ti dolaziš u moju kuću, ne znači da ti daje pravo da bez ikakvog objašnjenja dođeš dva sata posle ugovorenog vremena. Isto to bih i uradila ako se nalazim sa nekim na ulici. Takvi potezi su usledili uz moja prethodna objašnjenja šta je za mene prihvatljivo a šta nije u nekim takvim situacijama. Ja nisam dužna da čekam ljude kojima je manir ponašanja da ne poštuju tuđe vreme.

Veoma me ljuti kad pošaljem ljudima poruku ili pismo i kada mi oni ne odgovore. Ne nalazim im nikakva opravdanja, osim da to tumačim kao nevaspitanost. Ranije sam bila jako ljuta zbog toga, to doživljala lično i bes usmeravala protiv sebe i jela sam se zbog toga. Danas, u zavisnosti koliko mi je neko bitan, pokušam da iskažem svoje stavove, zašto za mene nešto nije okej odnosno kako se osećam zbog toga. Jer, nije okej, dok nije okej za obe strane. Okej za obe strane znači – međusobno uvažavanje. Ukoliko „vidim“ da me neko ne čuje ili ne želi da me čuje, smatram da je ispravna odluka za mene da odustanem od daljih pokušaja da doprem do nekoga. Ne može se za sve i od svakoga dobiti objašnjenje. Uostalom, objašnjenja tražim u sebi glede svojih reakcija.

via samotrenutak.com

Kada su u pitanju bliski emotivni odnosi to me najviše pogađa. Ono što je najvažnije je da baš ovakva kakva sam, nekim ljudima se sviđam i vole me, a nekima se uopšte ne sviđam i ne vole me, ili su ravnodušni. Ono zbog čega sam godinama hramljala je bila želja da budem prihvaćena. Zašto? Jer, vučem duboke frustracije iz detinjstva što me moj otac nije uvažavao, nije privatio i nije voleo ili jeste na način koji je samo njemu bio objašnjiv, ali za mene neprihvatljiv. Mnogo vremena sam potrošila pokušavajući da doprem do svog oca i nisam uspela. On je sada mrtav. Modalitet takvih pokušaja se kasnije prelio na međuljudske odnose, a naročito na muško-ženske odnose.

Da bih naučila kako da odbijanja pretvorim u sopstvenu snagu, a ne u dalju patnju i jad – što me tamo neko neće i ne vidi kako sam ja „sjajna, bajna i divna“, dovodila sam sebe upravo u takve situacije da budem odbijena i da se naučim da to prihvatim. Šta da naučim? Da niko na ovom svetu ne određuje moju vrednost osim mene same.

Ono što sam naučila je da sam još iz detinjstva odgajila pasivno-agresivan stil ponašanja koji meni ne prija i koji me guši. Umela sam i umem da uzvratim žestoko – a to je onda defanzivna agresija. Tada ne biram ni sredstva ni cilj. Bacam u Gehenu. Verovatno je da može drugačije, a i poželjno. Međutim, postoji za mene jedna situacija koja je diskutabilna – granice tvoje slobode prestaju tamo gde rušiš granice moje slobode i obrnuto. Ta Gehena je sada donekle modifikovana, ali bez pokušaja da isteram ono što je moja istina i moja borba za moja prava – ne odustajem, sve dotle dok smatram da imam za šta da se borim. Sada govorim o situacijama kada smatram da neko ugrožava moja ljudska prava, a pri tom ne haje ni za šta osim za svoje – može mi se jer mi se može da se ponašam tako.

Nikad nije kasno da čovek pokuša u svakoj situaciji da se zauzme za sebe bez izuzetka, na način kojim ukazuje poštovanje i sebi i drugom. To ne znači da će druga strana to da čuje ili da prihvati. Ali, druga strana nije ta koja gradi ili ruši samopouzdanje. To je na čoveku samom. Na samopoštovanju i na samovrednovanju.

Isto tako, svi ljudi koje u životu srećemo, srećemo ih da bi nas nečemu naučili. Verovatno i mi njih. Da li ćemo lekcije da prihvatimo ili ne, na nama je. Sve lekcije se ponavljaju dok ih ne savladamo. Svaki susret sa drugim je susret sa sobom, u stvari. Mi smo ogledalo jedni drugima.

Konačno, nisu mi potrebni drugi da ne bih bila sama. Svako je uvek sam, u stvari. Drugi su potrebni jer smo svi mi jedno. Jedna duša, atomizirana na milijardu čestica.