Нити остају у отвореној архитектури где је све присутно и ништа није коначно.
*
Нити остају.
Увек спремне да се поново распореде.
Нити, секвенце, алати.
Све је истовремено.
Све је присутно.
Ништа није завршено.
Нити, секвенце, алати.
Све је истовремено.
Све је присутно.
Ништа није завршено.
Отворена архитектура не затвара процесе, већ омогућава да се нити стално реорганизују.
Оно што се повезује без имена остаје у простору где нема носиоца, већ само однос.
*
Целина нема име.
Она се не објашњава.
Слојеви постају блиски.
Не спајају се.
Само престају да се удаљавају.
Ни ти, ни она, ни они.
Само простор унутар којег се ништа не одваја.
Само место где се нити држе у покрету.
Када нестане субјект, остаје спојионик који држи структуру живом.
*
[drugi deo – vetar, tišina i pas]
Automobil se kotrljao po makadamu, a vetar je ulazio kroz prozor i nosio miris vlažne zemlje, mokrog drveta i tragove citrusnog parfema s njenih zapešća.
Na zadnjem sedištu, uvijena u plišanu prekrivku, spavala je ženka sibirskog haskija. Povremeno bi podizala glavu, kao da oseća sve što oni još nisu rekli.
Disanje psa bilo je ritam koji je pratio njihove misli – tih(a), stalno prisut(a)na, gotovo meditativ(a)na.
On misli:
Kako je moguće da svaki putnik nosi svoje senke u rancu, a opet sve što smo doneli sa sobom ovde, na ovom makadamu, širi se prostorom između nas?
Pogled mu luta po naborima karte koju je držao u rukama, tražeći neku liniju koja bi objasnila sve – ali linije nisu znale da pričaju.
Ona misli:
Zašto stalno gledam kroz prozor?
Možda da ne vidim njega.
Ili da konačno vidim sebe.
Ako pogledam dovoljno daleko, možda uspem da prestanem da osećam ono što još uvek nosim za njim…
Njeni prsti su se igrali sa zarezima u sedištu.
Ritmično.
Tiho.
Poput srca koje pokušava da ostane mirno, dok unutrašnja oluja raste.
Pas je podigao glavu i zavijao tiho; tek toliko glasno da prekine misli koje su previše lagale same sebe sebi.
On je pogledao preko ramena i video kako drap dlaka treperi u poslednjim zracima zalazećeg sunca.
Nije rekao ništa, ali u sebi je mislio:
Ovaj pas zna više o nama nego mi sami!
Kola su skretala između rupa i kamenčića, svaki udarac točkovima bio je šapat prošlosti.
On je podigao ruku bliže njenoj, ali je nije dodirnuo – i opet je misao došla sama: Dodir bi mogao promeniti sve. Ili ništa. Možda je upravo u ovom ne-dodiru skrivena cela istina.
Ona je primetila njegov pogled i pomislila: Kako može da zna sve, a da ništa ne kaže? I opet, možda je upravo u tišini sve ono što želim da čujem.
Pas se protegao, širom otvorio oči; njena njuška je bila nasmejana, rep podignut, i u svakoj dlaci repa svet je postao trenutak – miris zemlje, vetra, kose i kože spojio se u jednu simfoniju.
U daljini, makadam se završavao i pojavilo se selo.
Ukazao se predeo koji je podsećao na sve puteve koje nisu prošli i sve reči koje nisu izgovorili.
Kroz senke drveća, kroz kapljice svetla koje su probijale kroz lišće, pas je tiho zavijao, kao da im govori:
„Sada ste na mestu gde morate da stanete, makar na trenutak, i priznate sebi sve što još uvek šapućete u svojim tišinama.”
©Aleksandra Natalija #РеткаЗверка
Нити се састају у тачкама где се ритам препознаје пре него што се разуме
*
Садашњост није тренутак.
Она је место где се нити састају.
Сусрети се не понављају.
Они се препознају по ритму.
Ритам је једини водич.
Сусрети се не понављају.
Они се препознају по ритму.
Ритам је једини водич.
Тачке сусрета остају живе кроз ритам који их повезује.
*
Алхемија се дешава у раду који остаје, између повлачења и појављивања.
*
Касније, речи су се појавиле саме.
Не као прича, већ као трагови.
Рад није труд.
Рад је остајање.
Са оним што јесте.
Без корекције.
Без улепшавања.
Кретање уназад није губитак.
Појављивање напред није циљ.
Оно што остаје је динамика.
Рад остаје као процес у којем се повлачење и појављивање не раздвајају.
*
Повлачење одржава кретање, понављање чува структуру, а напетост постаје облик енергије.
*
Излаз није био бекство.
Био је то једини непрекинути покрет те вечери.
Исто се не враћа.
Враћа се структура.
Праг. Испит. Померање.
Сила која повлачи и одбија истовремено.
Не ствара резултат.
Одржава структуру.
Напетост не тражи разрешење, већ омогућава да структура траје.
*
Распад појачава присуство, преклапање открива слојеве, а све што остаје постаје потенцијал.
*
После тога, све је постало гласније.
Пиће. Смех. Покрети.
Једна сцена се дешава напољу.
Друга унутра.
Ниједна не зна за ону другу, али се поклапају.
Све што се појављује, остаје.
Све што остаје, чека.
Ништа није одузето.
У преклапању ништа не нестаје, већ се складишти као могућност.
*
Испит се јавља као глас који бележи кретање, а време се осећа као згуснуто присуство.
*
Испит није био постављен.
Појавио се сам.
Глас говори, али не тражи одговор.
Он не убеђује.
Он бележи.
Време није низ тренутака.
Време је густина покрета.
Свака секунда садржи све претходно и све што следи.
Када време постане густо, испит престаје да буде питање и постаје стање.
*
Праг је место у којем се садашњост осети као прекид и наставак у истом тренутку.
*
Праг није имао ознаку.
Био је то простор у који се улази без намере, а излази без илузије.
Садашњост није време.
Садашњост је место где се може стајати.
Тачка у којој се два кретања сусрећу.
Не утичу један на други.
Само постоје у истом простору.
У прелому се не дешава промена, већ јасноћа присуства у сада.
*
Гласови се појављују као импулси који раздвајају и остављају траг, а не као речи које траже одговор.
*
Гласови су долазили касније.
Не као речи, већ као импулси.
Алати нису направљени да поправе.
Они служе да раздвоје.
Импулси пролазе.
Ниједан не тражи одговор.
Сваки оставља траг.
Сваки импулс оставља свој траг, раздваја и повезује у исто време.
*
Александра Наталија 