Niko tu nije
na svom mestu.
I prividne mogućnosti
tonu i
tonuće
u reciklažu zaborava,
isto toliko brzo
ko što (će)
objektivom uhvaćene
lažne osmejke
(će da zameni i)
menja
prljavština
neumitne svakodnevice i
mulj duhovne oskudice.
Okolnosti su
pažljivo osmišljene,
višedecenijski prisutne, i
izuzetno je teško
iščupati se
iz
kobnog kovitlaca.
IKAD! ⚡⚡⚡
Kćerke i sinovi moji,
Daughters and sons of mine,
nije hrabrost —
it is not courage
nije bunt
no rebellion either
spajati tačke
to connect the dots
koje je diktator već naznačio,
already traced by a dictator,
kao putanju kretanja
as the only allowed route
kroz lavirint
through a labyrinth
koji se zove izbor.
that dares to call itself choice.
Čak i kad zagrizete mamac,
Even when you bite the bait,
čak i kad vam kažu da ste pametni,
even when they tell you you’re clever,
da beli skakač — knight, not king —
that the white knight — obedient and praised —
matira usamljenog crnog kralja
checkmates the lonely black king
u drugom potezu.
on the second move.
To nije vaša pobeda.
That is not your victory.
To je partija u kojoj
It is a game where
igrači misle,
players believe,
a lutke se pomeraju.
while puppets move.
… … …
Обришите таблу.
Wipe the board.
Ту се игра завршава —
that’s where the game ends —
и почиње нешто
што нема правила,
and something begins
with no rules,
нема играча,
no players,
нема лутака.
no puppets.
Posvećeno dragoj B. M.!
✨🥂✨
Odakle su pristigle sve misli koje su se izrojile, prebrojale, raspršile?
To nisu bile tvoje misli.
Bile su svačije.
Zamisli — ti nemaš misli.
Na reci sve se smiruje.
Posmatraš mreškanje vode; u tebi polako nastaje spokoj.
Misli nestaju.
Sakriju se u nesagledive dubine reke, poput sitnog peska koji voda nosi dalje od očiju.
Pokoji gnjurac izroni misao —
srebrnu ribicu koju zgrabi svojim kljunom.
Trenutna. Laka. Srebrni odsjaji.
Zatim beli labud zapraćaka površinu vode crnim nožicama, i misao proleti, neprimetna osim vrabaca u okolnom drveću.
Vitke breze i vrbe šapuću tišinu.
Ta preletna misao postaje pesma.
Nebo se oboji indigom i pospe treperavim zvezdicama.
Vrapci predaju štafetu noćnim ptičicama, a one neumorno pevaju.
Ritam bubnjeva prepuštaju zrikavcima.
Orkestar prirode svira muziku tananih misli —
muziku kada nema misli.
I tada, samo postojiš.
Tu si.
Slušaš tok reke, u sebi i oko sebe.
Savršen, bezvremen trenutak.
Trenutak kada misli nestaju, a njihovo prisustvo šapuće kroz talase, zvezde
i sve što ti je ikad — oduzelo dah.
…тек што сам заузела позицију… за округлим столом… пристижу 3 типоса и седају за мини четвртасти астал крај мог.
И ту се они куробецају, деренџају из петних жила, надгорњују, изваљују…
У длаку исти ликови као из приче — Момци из суседства.
Шацујем их… слушам их…
…и баш тог најгласнијег…
пустим му поглед…
секунд, два дуже.
Он га ухвати.
Затим окрене главу ка ортацама.
Просипају спику о некој риби (д’ јој име н’ помињем).
Мсм, балалалављење класично.
Све до хахаха и хохохо о сувом оброку и сл.
Као овај један саветује тог другог грлатог да јој пусти тест…
а форе су им тинејџерске,
с тим да они у просеку имају
око 45 година.
Милион година нисам до данас чула глагол — блејати.
Блејање с рибом у петој деценији живота? Океј. Нисам модерна.
Дошло ми је да се умешам (ко мирођија) у спику, и ту се сетим…
…кад они урлају, могу и ја да пуштам музику са мобилног.
Погледам поново овог грлатог, покажем му телефон,
као да наздрављам њиме,
и пустим до даске песму…
П. С. Ето тако, да знате, и мушкарци слине с ортацима у кафани, док се заједнички курче.
Тако да… принцезо, јави се!
(звррррррррр…)
— Полиција, отворите — молим.
(уффффффффф)
— Само да се почешљам и напудеришем нос…
(пријатан и службен мушки глас с оне стране врата збори…)
— Молим — само пожурите!
(врло хитро отвара врата, тип топ дотерана…)
— Шта има, момци?
— Да ли познајете тог и тог?
(гледа у блокче да се подсети)
(облизује уснице)
— Паааааа, онако… како се узме…
— Је л он ту?
— Мислите код мене?
(трепће брже)
— Мислим у згради.
— Ааааааааааа, па не бих то знала.
— Ваше презиме?
— Михалић. Зашто питате?
— Да шеф зна с ким сам разговарао.
(било јој је мило…)
— Поздравите шефа. Веома је…🫦
(заискрио јој је поглед)
Bočicu plastičnu
S vodom
odbacih;
Stadoh
Na kapiju
Petrovaradinsku
I pandurka
Tašnu mi izvrne
I reče:
— Ovo u metalnoj kutiji je — šta?
— Dezodorans DIY — rekoh.
— Štaaaaaaa? Liči na plastični eksploziv.
— Ajme meni, ta testirajte (ga) —
obučeni ste, za to —
zar ne?!
— Raširite noge da vas prepipam!
— Aaaaaahhhhh… but the pleasure is all mine…😉😉😉
— E, mala, aj’ da te navodim, da ne opališ u zidić.
— Važi, ćale.
— Eeeee… to, to… stop. Dobra.
(trasss — vrata od auta)
— Eeee, zdravo. Šta se radi danas, ekipo?
— Ma jebemo radoznale.
— Dobro, Šomi. Truba ste, a?
— Na crtu, e. Normala. Imaš kintu za matorog?
— Imam kurac, ćale.
— Znam ja to. (smeje se)
Ulazi u podrum pića.
Podmiruje račune.
Kešom.
Сећам се…
кад сам отишла код сениор гинџоса — познатог,
након што ју је прегледао,
упитао ме је о…
школској спреми
и констатовао је
да је добро што смо жму и ја –
(л)егал
и…
да је пожељно
да НЕ будемо — егал.
Иииииииии…
тад спознах болну истину…
за кога како кога
бар се факултет завршит’ ваља.
И би тако. И јесте. И бива…
(спремно и одлучно)
Он:
Који сам ти ја… по реду…?
(заруменела се…)
Она:
Пааааааааааааааааааа… ти си ми тек други, али као да си ми први.
Преплавило га је задовољство и подигао је … високо … поносно … гриву.
— Како сте?
— Одлично.
— Нешто вас не виђам…
— Ту сам…
— А је л? А не виђам вас…
— Можда се не срећемо с разлогом. А ви, је л гурате?
— Гурам некако…
Александра Наталија 