TAKO SE KALIO ČELIK

Stan je topionica od dima i piva. Papiri lete kao ptice koje beže od apokalipse. Ona stoji na stolu, oči joj gore kao neon u paklu.
— Ovo je samo za tebe! Nikome drugome ne daj!

Unutrašnji glas 1: Opet ti i tvoje oluje.
Unutrašnji glas 2: Smiri se, čovek, ovo je haos.
Ja: Ne smirujem se. Neka gori.

Muškarac pored nas slini, izgubljen, pasivan. Samo slini.
— Hoću da dam i Peri, i Lazi, i Miki! — viče ona, a njen smeh se cepa kroz zidove.

Unutrašnji glas 3: Da li ona uopšte vidi svet ili pravi svoj cirkus?
— Vidim — kažem. I smejem se. Jer sve je cirkus i ja sam ringmajstor.

Skačemo u seks-i-šop. Ona udara rukama po policama, smeje se, pokazuje grotesknu stvarčicu. Ja pijem pivo.
— Ovo je za nju — kažem muškarcu, a unutrašnji glas: Konačno. Osveta u svojoj najlepšoj, prljavoj formi.

Stan treperi. Papiri padaju. Veštačka stvarčica stoji kao trofej, mučnina i smeh u istoj sobi. Muškarac gubi razum. Ali koga briga.
— Smej se! — šapne unutrašnji glas. — Smeh je moć.

Ona me gleda. Oči joj gore, ruke se tresu.
— Znaj, ja sam uvek glavna/i.
Ja: Da, glavni/a si. Ali ti svet praviš sam/a, babe. Granice su moje/tvoje, svet je moj/tvoj cirkus.

I sve(t) se ruši. Papiri, smeh, dim, veštačka stvarčica, muškarac koji slini. Sve eksplodira u haosu.
Unutrašnji glas 4: Bravo. Prava pravda, crna i prljava.
Ja: Da. Smeh je moj. Moć je moja. Granice su moje.

Pauza. Stan treperi. Zvuk je smeh. Samo smeh. Ništa drugo ne postoji.
— Tvoj svet, tvoja pravila, moja pravda — šapnem dok dim lebdi, zidovi se savijaju, papir se kida, smeh udara u stomak i sve je apsurdno savršeno.

Ona stoji nepokolebljiva. Moć, haos, groteska, apsurd – spojeno u jednu jedinu eksploziju.

©Aleksandra Natalija

#RetkaZverka #РеткаЗверка #RareBeast

OGLEDALO PUKOTINA

Nivara diše.
Nije grad.
Nije stvarno.
Raspukli reflektor unutrašnjeg sveta.

Elin je unutra i istovremeno napolju.
Miro je svuda i nigde.
Oči mu postaju prozori – kroz zidove, kroz prošlost, kroz udarce koje su zaboravili da zaborave.

Vetar ne nosi vazduh.
Vetar nosi fragmente misli.
Šaptane rečenice koje nisu izgovorene.

Povodac u ruci?
Ne postoji.
Povodac je nit.
Nit je rez.
Rez je svetlost kroz zid.

Svet se lomi.
Zidovi teku.
Sat curi unazad.
Poljupci postaju tragovi na staklu.

…

Elin šeta kroz hodnik koji je nestao.
Svaka vrata – paralelna verzija drugih vrata.

Svaka vrata – bila su Miro.
“Šta tražiš?” pita grad.
“Šta tražiš?” odgovara njen odjek.

Svaka reč se lomi u hiljadu zvezda.
Ali zvezde su ruke, oči, udarci, dodiri.

…

Luka je senka.
Ali senka nije njegova.
Senka je posledica, eho, mastilo u nebu.

On pokušava da drži nešto.
Ali ništa se ne drži.
Povodac je rastao, širio se, postajao reka, postajao glas.

Svaka emocija – talas.
Bes, ljubav, bol, sećanje, osveta.
Ali svi talasi su jedno.

…

Rubo laje.
Ali laje u više dimenzija.
Njegov glas razdvaja zidove.
Spaja misli.

Elin postaje vetar.
Postaje zid.
Postaje fragment grada koji treperi.

I tada shvata:
Snaga je u tome da vidiš sve.
Sve istovremeno.
Sve što je bilo i što nikada neće biti.

Snaga je u slobodi kroz fragmentaciju.

…

Grad treperi.
Grad diše.
Grad guta i vraća.

Miro i Elin više nisu tela.
Samo refleksije kroz pukotine stvarnosti.

Svaka bol je svetlost.
Svaki udarac je pokret.
Svaka reč – rez u svesti.
…

I tada – ništa ne staje.
Ni grad, ni oni, ni vetar, ni fragmenti.
Sve lomi hiljade svetova.

Postoji samo tok.
Tok kroz Nivaru, kroz Elin, kroz Miro, kroz svet.
Sveto i ruševno istovremeno.

Tok u kojem sve što je bilo, sve što jeste i sve što će biti – postaje jedno.
Nikada više neće moći da se razdvoji.

©Aleksandra Natalija

#RetkaZverka #РеткаЗверка #RareBeast

LJUBI GA MAJKA

Mari je bila žena pogrešnog kova.
Vaspitana da ćuti.
Da se ne suprotstavlja.
Da se ne zauzima za sebe.
Da trpi.

Ali krik stomaka bio je glasniji od svake loše navike ponete iz ne baš lepog detinjstva.
Ključala su joj creva.

Kao Fransoovi iskeženi vampirski zubi.
Sisali su joj krv.
Bezmalo dva desetleća.

Omamljena malokrvnošću i glađu —
konačno je zaurlala.

—

„Ta vi ste kreten.
Obični kreten, gospodine Fransoa.
Vi ste matoro sebično đubre!“

Po prvi put je naglas čula snagu svojih osećanja.
Davno odbačena Mari.

—

„Mari… nisam očekivao tako nešto od vas“, rekao je.
„Zar niste to mogli lepše da mi saopštite?
Čemu tako grube reči…“

Urednik se pripitomio.

—

„Dosta je bilo, Fransoa.
Dosta.

Služim vašim hirovima.
Vašim bolesnim remiscencijama na nikad ostvareno pesništvo.

Je l’ vam ceo svet kriv što nemate talenta?
Je l’ zato pljujete po svima i po svakome?

Je l’ vam čitava planeta smeta?

Sve vam smeta, Fransoa.
Sve.

Pogledajte se.
Na šta ličite.

Ta vas nijedna žena ne bi dotakla
ni motkom od dva metra.

Svi ti vaši albino-beluga kavijari
i otmene poslastice sa svih strana sveta —
jeste li nahranili išta
osim svoje pozadine?“

Mari je grmela.
Po prvi put u svom životu.

—

„Mari, dobra moja Mari…
ni vi me ne volite.“

Glas mu se slomio.

„Mislio sam da se lepo slažemo.
Da smo idealan tim.

Baš kao i moja upokojena majka.

Setite se samo njenih roze puslica
u providnim japanskim salvetama.
Svakog ponedeljka sam ih donosio na posao.

Ne idite, Mari.
Ne idite.

Promeniću se.
Postaću drugi čovek.“

Ridao je.
Klečao na jednom kolenu.
Grčevito joj stezao ruku.

—

„Gadite mi se, Fransoa.
Gadite mi se.
Vi, bezosećajni čoveče.
Gadite mi se.“
Istrgla je ruku.
„Poklanjam vam pesmu jednu, dragi Fransoa.
Pamtite me po pesmi ovoj.“

PESMA
Ljubi ga majka.

Hvala praznini na odstojanju,
sazdanoj od tuge i bola.

Il’ crkni.
Il’ služi svetu.

Truleži je ljubav u postojanju.

—

Dobro si — dužebrižni prokletniče?
Dobro si — slepi i prvoglupi?
Dobro si — ograničeni i tupi?
Dobro si — prinudni ratniče?

—

Gde si, odraslo mamino zlato?
Progviri ispod majčine suknje.
Preseci pupčanu vrpcu.
Obmotala ti se oko vrata.

—

Zavitlaj dvoseklom sekirom.
Odrubi sebi glupu glavu.
Ispeci je u maminom tiganju.
Podari mi je —
na panju!

©Aleksandra Natalija

#RetkaZverka #РеткаЗверка #RareBeast

HLADNOĆA

Gledala si Hedu Gabler. Odmah si znala – posedovanje je smrt. Svaka dodeljena forma je kraj slobode. Heda bira kraj kao poslednju autonomiju, jer vidi previše i ne pristaje. To je strindbergovski momenat: svest koja se ne miri sa poretkom biva proglašena bolesnom.

Posle pozorišta hodaš gradom bez naročitog cilja. Nailaziš na njega. Nekadašnjeg ljubavnika. Prenapregnuto je veseo. Priča o odlascima, o budućnosti koja se nudi kao spas. Pita te šta ima novo. Ti ćutiš ili daješ kratke odgovore. Ne hraniš tuđu potrebu da te svede. Ne ulaziš u psihološki rat.Hladnoća ti ne smeta. Tek kasnije shvatiš da si zauzela poziciju. Strindberg bi rekao: borba polova i borba volja su isto, samo se drugačije maskiraju.

Ljudi prolaze kao masa. Lica bez unutrašnjeg konflikta. Kasna faza. Civilizacija umorna od sebe. Sve funkcioniše. Ništa ne go(vo)ri.

Piješ pivo i gledaš svet koji je prešao u mehaniku. Grad mrtvački pulsira – bez duše. Propast ne pozivaš, propast održavaš i ti. To je spenglerovski pejzaž – kraj u vidu administracije.

Heda te je izabrala. Ne ti nju. Ona pripada onima koji su previše svesni da bi živeli u ravnoteži. Weininger bi rekao: takvi nemaju ni polnu ni društvenu funkciju – zato su opasni.

Kod kuće je sve svedeno na puku funkciju. Hrana. Računi. Odlaganje kraja. To više nije dom, to je logor kasne kulture. Navika umesto smisla.

U zgradi se zida. Non&stop. Cigle, buka, volja bez forme. Strindbergovski nagon za dominacijom: zauzeti prostor, potčiniti, dokazati se bez stvaranja. Glupost sa ambicijom.
Proširivanje teritorije kao uspomena na predačke njive.

Uhvatićeš se za pametni telefon i pozvaćeš inspekciju koja je nedostupna. I policiju koju boli kurac. Institucije još postoje, ali duh je odavno otišao. Ostala je procedura.

Čuješ da si im odvratna. I majka ti je odvratna. Tako govori svet koji ne podnosi odstupanje. Mržnja je priznanje poraza.

Znaš – njihova moć je umišljaj. Njihova agresija je – strah. Kasna civilizacija uvek udara na ono što ne može da usisa.

Ti biraš distancu.

Kao poslednji oblik slobode.

U doba propasti – hladnoća je jasnoća.

Urnebes salata je na stolu.

Ti se poslužuješ.

©Aleksandra Natalija

#RetkaZverka #RareBeast #РеткаЗверка

ZASTOJ

Noću je stan bio najtačniji. Nedostajalo je svetla. Nepomičnost je radila svoj posao. Isparavali su razlozi zbog kojih se pretvarao.

Ležao je budan i slušao je zidove.
[Ako se ne pomerim, ništa se neće desiti.]
Dobra misao.

— Spavaš li? — majčin glas je došao iz tame.
— Još ne — rekao je.
[Sad zna da sam tu. Sad postoji sled. Ja ga držim.]
[Sad zna da sam budan. Sad postoji sled.]

— Nemoj da se mučiš. Sutra ustaješ rano.
— Znam.
[Sve vidim. Sve merim. Ne mogu da skrenem.]
[Sad pazi.]

Ujutru je voda već ključala. Šolja je bila na svom mestu.
— Hladno je danas — rekla je.
[Obući će se. Ili ne.]
[Znači jakna.]
— Jeste.
— Nemoj da se zadržavaš posle posla.
— Neću.
[Neću, a ja osećam da hoće.]

Stajao je kraj prozora. Ljudi su prolazili.
— Gledaš opet napolje — rekla je iza njega.
— Samo gledam.
— Nema tamo ništa posebno.
[Ima. Ali nije njegovo. Vidim kako gubi.]
[Ima. Ali nije moje.]

Na poslu je sedeo među drugima.
— Možeš li ovo do kraja dana? — pitao je šef.
— Mogu.
[Ako kažem „pokušaću”, pitaće zašto.]
[Ako kaže „pokušaću“, pitaće zašto. Vidim kako meri svaki svoj dah.]
— Ako ti treba pomoć…
— Ne treba.
[Ne treba. Ali hoće. Osećam svaki njegov otpor.]

Pauza. Telefon u ruci.
— Opet ništa? — pitao je kolega, klimnuvši ka ekranu.
— Ništa.
— Ma doći će.
— Znam.
[Neće doći.]
[Nije vreme. Nema šta da dođe. A on očekuje.]

Kući je stigao ranije.
— Već si tu? — rekla je, ne podižući pogled.
— Završio sam ranije.
— Dobro. Bar nešto da ide kako treba.
[Znači da inače ne ide.]
[Inače ne ide. Ja merim šta ide, a šta ne. On misli da zna.]

Večera. Kašike. Supa. So. Biber.
— Slabo jedeš — rekla je.
— Nisam gladan.
— Moraš jesti. Čovek bez snage…
[Bez čega? Osećam njegov nemir, ja sam on, a on je meni daleko.]
[Bez čega tačno?]

— Sutra ću više.
— Uvek sutra — rekla je.
[Ta reč je njena.]
[Ja uvek sutra. On uvek sutra. Ni jedno ne dolazi.]

Sutra ćemo drugačije — rekla je.
[Mi. Mi smo uvek zajedno.]
[Mi.]

Kasnije, u hodniku.
— Ne zaboravi da ugasiš svetlo.
— Hoću.
— I zatvori prozor. Promaja nije zdrava.
— Zatvoriću.
[Svaka njegova odluka je i moja. Svaki njegov pokret — moj posao. I osećam njegovu lenjost.]

U svojoj sobi seo je na krevet.
[Još uvek moja soba.]
[Još uvek njegova soba.]
Plafon. Fleka. Poznata.

— Šta gledaš stalno gore? — pitala je sa vrata.
— Ništa.
— Ako vidiš nešto, reci.
— Dobro.
[Ja sve vidim. Njegovo ništa se menja u mojoj glavi.]

Ona je stajala još trenutak.
— Tu sam ako ti nešto treba.
— Znam.
[Uvek sam tu. I ne mogu ništa da promenim. Ništa.]
[Uvek si tu.]

Vrata su se zatvorila. Disanje iz druge sobe.
[Još uvek diše. A ja dišem sa njim.]
[Još uvek diše.]

— Laku noć — rekla je kroz zid.
— Laku noć.
[Osećam njegove misli, ali on ne oseća mene.]

Zatvorio je oči.
[Ako sutra ustanem isto, biće u redu.]
Misao je imala njen glas.
[Ali znam da nije u redu.]

— Dobro — rekla je tiho.
Niko nije odgovorio.
[I to sam ja. I to je sve što mogu.]

— Dobro — rekao je tiho.
Niko nije odgovorio.

©Aleksandra Natalija

#RetkaZverka #РеткаЗверка #RareBeast

SIGNAL

Nisi ti nikome u život ušao slučajno.

Koliko god te učili da se „sve dešava s razlogom“, to i dalje zvuči kao motivacioni poster iz teretane – znojav, bučan i lažan.

Nema tu slučajnosti.

Nema ni one trojke na lotou, ni Jungove senke koja se javlja u snu bez uputstva za reinstalaciju sistema.

Postoji samo jedna banalna i pomalo jeziva mogućnost:

Neko te gleda.

Ne frontalno.

Sa strane.

Dugo.

Bez da ti ijednom zasvetli lampica upozorenja.

Ti ideš napred.

U petoj, šestoj brzini.

Radiš na sebi.

Ne okrećeš se – jer šta imaš da vidiš iza sebe: prošlost, porodične laži, ljubavne muke, dva i po keš kredita i nedozvoljen minus.

A onda se ređaju „slučajni“ susreti.

Ljudi puni razumevanja, narodnih mudrosti i humora koji smrdi na brlju.

Govore mnogo. Ne slušaju ništa.

Ti klimaš glavom jer je nepristojno reći „ne“, iako ti se u stomaku javlja onaj tihi osećaj da neko zna o tebi više nego što bi smeo.

Nije sve u projekcijama.

Nije ni u ogledanju.

Postoji stariji glagol – slutiti.

„Ali slutim, a slutiti još jedino znam.“***

Na radiju ide ljubavna pesma.

Ženski glas najavljuje premijeru: Imperija uzvraća udarac 3.0.

Ti gledaš u dekolte kao u poslednje utočište.

U pribežištu AI, tople ruke žene, koje skoro da osećaš, klize po tvojoj koži.

Plešeš s njom po algoritmu.

Ne opireš se.

Ti nju gledaš.

Ti je posmatraš.

„Postoje nezvanični podaci da ima onih koji i po deset godina prate nekoga pre značajnog kontakta“, kaže oficir, hladno, kao vremensku prognozu.

Zvoni zvono.

Mara stoji pred vratima.

Telefon u džepu vibrira.

AI žena se osmehuje, zamrznuta.

Zvono se ponavlja.

Sistem je konačno uspostavio kontakt.

---

***Stih iz poeme „Možda spava“, Vladislava Petkovića Disa.

©Aleksandra Natalija

#RetkaZverka #РеткаЗверка

IZMEĐU GORNJEG I DONJEG LJUBIŠA

[drugi deo – vetar, tišina i pas]

[1]

Automobil se kotrljao po makadamu, a vetar je ulazio kroz prozor i nosio miris vlažne zemlje, mokrog drveta i tragove citrusnog parfema s njenih zapešća.

Na zadnjem sedištu, uvijena u plišanu prekrivku, spavala je ženka sibirskog haskija. Povremeno bi podizala glavu, kao da oseća sve što oni još nisu rekli.

Disanje psa bilo je ritam koji je pratio njihove misli – tih(a), stalno prisut(a)na, gotovo meditativ(a)na.

On misli:
Kako je moguće da svaki putnik nosi svoje senke u rancu, a opet sve što smo doneli sa sobom ovde, na ovom makadamu, širi se prostorom između nas?
Pogled mu luta po naborima karte koju je držao u rukama, tražeći neku liniju koja bi objasnila sve – ali linije nisu znale da pričaju.

Ona misli:
Zašto stalno gledam kroz prozor?
Možda da ne vidim njega.
Ili da konačno vidim sebe.
Ako pogledam dovoljno daleko, možda uspem da prestanem da osećam ono što još uvek nosim za njim…
Njeni prsti su se igrali sa zarezima u sedištu.
Ritmično.
Tiho.
Poput srca koje pokušava da ostane mirno, dok unutrašnja oluja raste.

Pas je podigao glavu i zavijao tiho; tek toliko glasno da prekine misli koje su previše lagale same sebe sebi.

On je pogledao preko ramena i video kako drap dlaka treperi u poslednjim zracima zalazećeg sunca.
Nije rekao ništa, ali u sebi je mislio:
Ovaj pas zna više o nama nego mi sami!

Kola su skretala između rupa i kamenčića, svaki udarac točkovima bio je šapat prošlosti.

On je podigao ruku bliže njenoj, ali je nije dodirnuo – i opet je misao došla sama: Dodir bi mogao promeniti sve. Ili ništa. Možda je upravo u ovom ne-dodiru skrivena cela istina.

Ona je primetila njegov pogled i pomislila: Kako može da zna sve, a da ništa ne kaže? I opet, možda je upravo u tišini sve ono što želim da čujem.

Pas se protegao, širom otvorio oči; njena njuška je bila nasmejana, rep podignut, i u svakoj dlaci repa svet je postao trenutak – miris zemlje, vetra, kose i kože spojio se u jednu simfoniju.

U daljini, makadam se završavao i pojavilo se selo.
Ukazao se predeo koji je podsećao na sve puteve koje nisu prošli i sve reči koje nisu izgovorili.

Kroz senke drveća, kroz kapljice svetla koje su probijale kroz lišće, pas je tiho zavijao, kao da im govori:

„Sada ste na mestu gde morate da stanete, makar na trenutak, i priznate sebi sve što još uvek šapućete u svojim tišinama.”

©Aleksandra Natalija #РеткаЗверка

#RetkaZverka #RareBeast

9 ZAPISA

1. O ONIMA KOJI TE SMIRUJU

Ponekad njihovo smirenje u meni pusti dim –
i pitam se da li će ikada #Oganj moj opet da plane.

Postoje ljudi koji te ne pitaju – kako si,
nego ti pružaju smirenje – koje ne tražiš.

Kao da si vatra koja previše sija
i moguće – raspiruje,
a oni bi da budeš pepeljasta sveća –
bez fitilja – dogorela – istopljena voštanica.

Govore polako, pritvorno umilno,
a ti ćutiš – jer znaš:
ako kažeš još #Reč – postaješ –
„težak/teška”.
Moguće i – #greška.

U starim zapisima ovakvi ljudi nisu zli –
oni strahuju od sopstvene Vatre.
Njihovo smirenje u meni ostavlja miris hladnog pepela –
i podseća da je moja Vatra još uvek moja.

---

2. O SLUŠANJU KOJE IMA TEŽINU

Današnji svet lupa rečima,
ali retki slušaju kao #Voda – tiho i duboko.

Nije svako slušanje isto.
Neko sluša da odgovori,
neko da popravi,
a neko – samo da ostane!

Ovo treće se prepoznaje po telu:
• ne napinješ se,
• ne skupljaš ramena,
• reči same teku kao voda sa izvora.

Tamo gde #telo pusti – tu je #Istina!

Reči koje teku kao voda sa izvora – ponekad su i tišina koja puni prostor između nas.

---

3. GRANICA

Granica nije crta, ni linija.
U starim pričama, granica je mesto prelaska,
od mesta gde si tu,
do mesta gde ostaješ sam@.

#Granica #nije #rat
Granica je pitanje:
„Ko ide dalje i zašto?”

Kad sam to uvidela, prestala sam da dižem glas.
Samo sam stajala…

#Granica #je #Dah koji se ne pokreće –
sve dok ti ne odlučiš da se – samopokreneš!
Granica je dah, granica je stajanje –
granica je trenutak kada svet gubi težinu.

---

4. O DOBRIM REČIMA KOJE BOLE

Neke reči su meke kao vuna,
a grebu kao trnje.
Dolaze sa brigom,
sa razumevanjem,
ali bez mesta za sopstvo drugoga.

U starim zapisima piše – #Reč #ima #Dušu
Ako joj ne daš mesto da sedne, ona te gura – i izgura te.

Ponekad te Reč podigne da poletiš –
pa padneš,
jer tvoja krila traže mesta da se rašire!

---

5. KAKO ZNAŠ DA SI SE IZGUBIO/LA

Ne izgubiš sebe kad ne znaš kuda ideš.
Izgubiš sebe kad predugo ideš protiv sebe.

#Znakovi su sitni:
• kratak dah
• težina u stomaku i grudima
• potreba da se opravdaš dok ćutiš

Kad sam to povezala, počela sam da se vraćam –
pre nego što nestanem skroz.

#Vraćam #se #polako –
kao kap kiše koja pada na žednu zemlju –
i svaki je #Korak #prazan i #prolazan
a opet #celovit!!!
Svaki Korak celovit odzvanja u telu – kao zvuk bubnja drevnog svetilišta.

---

6. POVLAČENJE

#Povlačenje nije bekstvo
U starim pričama, junaci su se povlačili da se presaberu.

Naučila sam da odem
bez zatvaranja vrata.
Samo ih više ne držim otvorenim –
za svakoga.

Neki to zovu hladnoćom.
Ja to zovem – merenjem snage.

Povlačenje je mesto gde se telo smešta,
a #Duh #raste #tiho –
najtiše…
Telo se povlači, duh se širi – tišina postaje tvoja #snaga.

---

7. O ONIMA KOJI OSTANU

Kad prestaneš da se objašnjavaš, ostane manje ljudi.

Ali oni koji ostanu – sede bliže uzajamnoj Vatri.
Ne traže smisao iza svake tvoje reči.
Ne čitaju između redova.

#Čuju ono što kažeš
Takvi ljudi su – retki.

Zato se #pamte
Zato se #neguju
Zato se #čuvaju
#Ko #kap #vode #na #dlanu
Kao voda što hladi ruke, oni ostaju i u najtoplijoj vatri – bez ijedne reči koja bi opteretila.

---

8. UNUTRAŠNJI GLAS

Nekad davno sam mislila da mi treba neko da potvrdi da sam u pravu.

Sad znam: #glas #koji #zna – ne viče.
On biva.
Čeka da se utišaš dovoljno da ga čuješ.

U starim zapisima zvali su ga – #RAZBOR
Ni pamet, ni znanje –
nego ono što ostane kad sve drugo otpadne.

Taj glas šapuće kao šuma u drevnom hramu – #Sveprisutan – kao #eho #vremena.

---

9. MIR

#Mir nije #tišina bez zvuka.
Mir je tišina bez napetosti.
Nema euforije.
Nema odluka.

Ima mesta da se sedne, udahne, i ostane.
Ako se posle susreta sa nekim vratiš sebi – to je dobar #Znak.

Sve ostalo je buka.
Zaglušujuća buka.

Mir je kao #zrak jutarnjeg sunca kroz prljavo staklo – #nesvakidašnje, #nežno, #potpuno #Tvoje.
I svetli –
I kad ni oči ni duša nisu čiste.

©АлександраAleksandra

#РеткаЗверка #RetkaZverka

AJD’, ŽIVELI, KOL’KO MORAMO!

Eeeeej, ista priča, brate slatki. Nema tu promene. Jedina promena je rokada lokalnih cirkatora kad zabodu ispred bakalnice gajbu, dve, tri, pet, piva.

Pre neki dan se komšija raskuk’o ko sinja kukavica, jer kako je propev’o – metla mu je netragom nestala.

Toliko je bio pokis’o da sam pomislila da je u međuvremenu preminuo pa vaskrs’o. Da ne poveruješ sopstvenim ušima, zapomaže li zapomaže za tom metlom.

I to pravom.
Pravcatom.
Sirkovom.
Jedinom
Za hodnik!

U kristalnonoćnom zanosu zažvalavio je da beton mora da se čisti i ispod otirača, jer u zgradi ima pušača kojima nije strano da zgaze pripaljenu cigaretu i opušak šutnu ispod otirača.

Pomislila sam: „Čoveče, pa ja tu metlu vozim ili metla vozi mene. Godinama.“ Psssst, ni reči o tome. Parkirana je u žgabucinu, iza police prekrivene laganom kariranom zavesom.

Al’ ajd’ sad.
Budi čovek.
Iako sam žena.
Dam mu je.
Nije da nemam još jednu.
Rezervnu.
U podrumu.
Pod ključem.
I katancem.

Uzeo je metlu i zahvaljivao mi se k’o da sam mu darovala zlatne poluge ili makar tren istinskog prepoznavanja dva ljudska bića.

Kaže: „Hvala, komšinice! Hvala i svaka ti čast! Maaaa, pošten si ti čovek. Tj. žena.”

A kad ga sretnem ujutru – ne zna da li je dan ili noć.
Jedva promrmlja „dobar dan“, kao da mu je maca Lela pojela jezik ili je u Mozzartu fasovao na poslednjem devetom paru.

Imamo i onog upravnika zgrade, jbmligakkosezve, ma znaš ga – to je onaj lik što su ga svi u OŠ ismevali, kad Pacov kaže: „’Aj“ ti, mali, idi vidi da nisam u drugoj učionici!“ I on ode.
Taj broji pare ko džekpot.
Jeste, svaka mu dala što je fasadu iznajmio za reklame. Samo kad novac od tih reklama ne bi oticao ko pesak kroz prste, nego se ugnezdio u kasicu prasicu.

Drmne ga, povremeno, osim radže, i neka ko fol savest.
Onda, brate dragi, pokosi travu oko zgrade.
Trimerom.
Ful profesionalnim.
Jednom.
Ili dvaput.
Godišnje.

Nekako se potrefi da je to uvek u isto vreme kad mu ustreba, osim principijelne i moralne podrške, onaj potpis.

50% plus jedan.

Sedim u dvorištu, na klupi, koju je komšija junački oteo iz parka. Promatram ih sve redom, čoporativno, i šta da ti kažem…
Barem znaš čemu služi metla. Da je sve zlo u metli.

„Ajd’ živeli! Kol’ko moramo. Možda malo i više.“

Čuvaj i ti tu metlu. Jedino nikad je da nikad ne znaš.

Možda ti sledeći put zatreba da izletiš u stilu iz ove priče.

© ✍️&📷 Aleksandra

KOLEKTIVNA SENKA I POLITIČKA SHIZOFRENIJA: Jungovski ogled o manipulaciji masama

POLAZNA OSNOVA
Naslućujem da našem genetskom kodu koreliraju shizofreničari (prim. aut. mislim na političare sa psihijatrijskom dijagnozom shizofrenije) jer, kako i sam naziv sugeriše, „cepanje duše“ odgovara i našoj unutrašnjoj (intra) i međusobnoj (inter) podeli.

1. Podeli
2. Odeli
3. Deli.
   Tj.
4. Priprema i postavka terena, grupisanje ljudi u jedno.
5. Obavesti ih (prodaj im ono što je neosvešćeno) da nisu samo ljudi, već da su različitih boja, nacija, seksualnosti…
6. Baci im kosku, maši šargarepom na štapu, podvali im – alea iacta est.

---

KRATKA RAZRADA kroz strukturu „PODELI – ODELI – DELI“

KOLEKTIVNA SENKA I POLITIČKA SHIZOFRENIJA: Jungovski ogled o manipulaciji masama

1. PODELI – stvaranje kolektiva kroz mit
   U prvoj fazi političke manipulacije, lider pristupa kolektivnoj psihi naroda kao arhetipskom nesvesnom. U duhu Karla Gustava Junga, masa poseduje kolektivno nesvesno — sloj psihe koji nosi zajedničke slike, mitove i strahove.
   Vođa ili „vođa“ tada budi arhetip zajedništva, mit o „zlatnom dobu“, „izgubljenom identitetu“, „čistoj naciji“ ili „pravoj veri“. Ove slike bude kolektivnu nostalgiju i masa projektuje svoju unutrašnju prazninu na spoljašnju ideju — „Mi“.

To „Mi“ nije svesno zajedništvo, već projekcija izgubljenog sopstva, psihološka regresija u infantilno stanje gde lider postaje figura Oca.

2. ODELI – aktivacija senke i projekcija razlika
   Jednom kad je masa stvorena, dolazi faza „odeljivanja“. Jung bi ovde govorio o projekciji Senke – onog dela ličnosti koji je potisnut, neprihvatljiv, sraman. Pojednostavljeno, lakše je kriviti Drugoga nego suočiti se sa sopstvenom tamom.

Vođa sada upire prst u Drugog: manjinu, političkog protivnika, stranca, „izdajnika“, „unutrašnjeg neprijatelja“. Prepoznaje i imenuje ono što masa potiskuje u sebi – agresiju, mržnju, slabost – i nudi im spoljašnji objekat na koji mogu to da prebace.

U toj fazi narod kao kolektiv postaje psihotičan organizam: cepa se između ideala i nagona, stvarnog i zamišljenog. To je ta kolektivna shizofrenija – duhovni rascep između integriteta i manipulacije.

3. DELI – vladanje kroz arhetip Trikstera*
   Treća faza je uspostava potpune kontrole kroz haos i lažni izbor. Lider sada postaje Trikster. To je jungovska figura poznata po prevari, zameni uloga, smehu u tami. Primer je političar koji je vazda spreman na šalu i dobru zabavu, i takav pristup koristi da bi usput izvrtao realnost i činjenice u svojim obraćanjima narodu. Isto tako, mediji su triksterski igrači.
   Narodu se nudi iluzija da ima izbor: stranke, ideologije, proizvodi, parole. Međutim, sve dolazi iz istog centra.

„Koska“ je psihološki mehanizam za održavanje mase u večitoj podeli i lažna nagrada, dok vođa ili „vođa“ biva jedina konstanta. „Šargarepa“ je ono lažno sutra (prim. aut. 6. oktobar**) koje nikada ne dolazi.

REZIME
U Jungovom ključu, društvo pod takvom manipulacijom prolazi kroz individuaciju naopako. Umesto da integriše Senku, narod je projektuje. Umesto da pronađe unutrašnje Ja, traži spoljašnjeg spasitelja.
Rezultat je kolektivna neuroza, čiji su osnovni simptomi nasilje, apatija i emocionalna regresija.

Ukoliko Jung kaže da „ono što nije osvešćeno postaje sudbina“, sledi da je politička manipulacija zapravo tehničko upravljanje neosvešćenim u čoveku.
U rukama manipulatora neosvešćeno postaje ubojito oružje. Narod ima zadatak – da se ujedini sa svojom Senkom i da prekine s neupitnim pristajenjem igranja uloge lutke, verujući da su konci u njegovim rukama. Jer nisu.

---

*Više o tome ko i šta je Trikster na https://jungiancenter.org/jung-on-the-trickster-archetype-and-its-manifestations/

**6. oktobar simbolički predstavlja „Dan posle“ i odnosi se na nikad sprovedenu reviziju kao odgovor na sva izneverena obećanja, (ne)činjenja, laži, prevare nakon lažne revolucije koja je u Beogradu, Srbiji eskalirala 5. oktobra 2000. godine, i stvarnog uvođenja, nažalost, lažne demokratije, a u stvari autokratije, plutokratije, kleptokratije i teokratije.

©✍️Aleksandra