ЛИРСКИ ЕП БЕЗИМЕНЕ ГОРЕ

---

💗💗💗💗💗💗
💗Посвећено 💗💗💗💗💗💗
💗Милану Младеновићу и💗
💗Николи Тесли💗💗💗💗
💗💗💗💗💗💗💗

---

∅+1=1

1+1÷2=∅

1÷2=0.5
О ПОЧЕТКУ КОЈИ СЕ ПРЕПОЛОВИО

На почетку бејаше Једно,
и то Једно беше све
што се могло бити
и све што се није усудило постати.

Из Једног изрони свет
као дах који се уморио од тишине,
и тај свет беше целовит,
андрогински,
кружан и бестемен,
као око које гледа себе.

Али круг пожеле да буде линија,
линија пожеле да буде тело,
тело пожеле да буде двоје.

Тако наста подела —
прво проклетство Божије,
друго име Светлости,
трећи лик Таме.

Једно се поделило,
и тај лом се чуо кроз све епохе.

0.5+0.5=1

0.5×0.5=1

2÷2=1
ОТАЦ – ТЕЖИНА НЕИЗГОВОРЕНЕ ИСТИНЕ

Отац проговори као гром
који се сети
да је пре свих звукова био тишина.

„Создао сам свет као огледало,
а створење се уплашило свог лика.
Разделих половине,
да траже једне друге.
Али у трагању
изгубисте себе.”

Погледа Гору —
гробницу и олтар истовремено —
и рече:

„Ко се одвоји од корена,
пустиће корење у таму.
Ко изгуби Жену у себи,
постаће звер.
Ко изгуби човека у Жени,
постаће сенка.”

И паде прва сенка на свет,
тежа од свих што ће доћи.

1:1=1:1
СИН – КРВЉУ ВОЛИ И КРВЉУ ПРОКЛИЊЕ

Син устаде из бола
као пламен
који одувек зна
да му је судбина да гори.

„Погледај, Оче,” — рече —
„народ се изгубио у мрежама туђих руку.
Видим вукове у сенци,
племиће у магли,
законе што жваћу душу као хлеб.
Неко управља,
неко режира,
неко узима Жену
и враћа јој само тишину.“

Син плакаше над Гором,
али сузе му беху оштрије од сваке пресуде.

„Не руши нас туђа сила,
него наша глад
да будемо жртве.”

Тако Син постаде глас што боли,
али и глас што сведочи
да љубав без отпора постаје прах.

Æ∞Ω♪♪♪
СВЕТИ ДУХ – СВЕТЛОСТ КОЈА НЕ ЗНА ЗА ПОЛОВИНЕ

Свети Дух прође кроз Гору
као златни ветар
који шапуће само онима
који су већ пали.

„Пазите,” рече,
„ви што носите љуске тела
као да су све што имате.

Сва злоупотреба,
сва окрутност,
сва промена имена за бројеве,
сва подела на мушко и женско,
на чисто и нечисто,
на светост и стид —
произлази из страха
који сте назвали културом.”

И додаде:

„Сатана није мој противник,
већ моја сенка.
Без сенке, светлост би вас спалила.
Без мрака, не бисте знали
коју страну Бога гледате.”

Дух знаше оно
што човек не жели знати:

да је пад био пут,
пут казна,
а казна — прилика за повратак.

№4
ЖЕНА – ЈЕКА БОЖАНСКОГ РАСПЕЋА

У средишту света
стајала је Жена
као роса на врху мача,
као слика која памти све
што други заборављају.

Она беше:

жртва и трофеј,
милосница и мученица,
светлост и понор,
светица и плен.

Беше тело које се преноси као власт,
долина коју побеђују,
венерин брег који мења господаре,
извор из кога испијају божански нектар
па га остављају пуст.

Она беше Мајка,
али свет од ње начини бојиште.

Беше биће само
када је неко газио по њој
или је подизао до неба
ради сопственог тријумфа.

И зато се Она побуни:

„Боже, врати ме ономе што бејах пре поделе.
Нећу бити нити плен,
нити светац.
Нити утеха,
нити цена.
Врати ми целовитост
или ме не зови више својом.”

И тај крик пропара небо
као ново писмо Постања.

@±¡¿†‡
ПОТРАГА ЗА АНДРОГИНОМ

Тада Отац, Син и Свети Дух разумеше
да епоха поделе мора окончати.

Свети Дух проговори:

„Потрага за андрогином
није трагање за обликом,
већ за истином
коју сте сви напустили.

То је Голгота.
То је распеће.
То је смрт пола себе
да би се родило Једно.”

А Жена преузе крст
који свет није хтео да носи.

И свет се усложни,
затресе,
преврте у себи
као да се сећа
онога што никада није хтео да зна.

³⁶⁹
ПОСЛАНИЦА ГОРИ БЕЗ ИМЕНА

И рече Четворо:

„Ко тражи господара —
наћи ће сенку.

Ко тражи изговор —
остаће прашина.

Ко тражи истину —
умреће као половина
да би васкрсао као целина.

А ко тражи Жену —
наћи ће и Бога и Сатану,
и светлост и таму,
и истину и лаж,
у истом лицу,
у истој рани,
у истој ватри.

И схватиће
да спасење почиње тамо
где престаје страх
од сопствене целовитости.”

Тако се Гора без Имена
пробудила
у самом срцу човека,
као спомен да смо сви једном били Једно,
и да ћемо то Једно тражити
докле год траје време.

ЕПИЛОГ: ТРАНСФОРМАЦИЈА, НОВЕ ПОДЕЛЕ, СТАЛНИ ЦИКЛУСИ

∞ ÷ ∞ ~ 1

1 ÷ 1 ~ ∞
Свет се примири после откровења,
али мир није трајао.
Јер мир је само дах између два удара срца,
па и сам Бог зна да стварање дише у циклусима.

Гора без Имена засијала је
као да се вратила у своју првобитну целину.
Али целина није трајала —
јер све се што је једном било једно
поново може поделити.

Свет се кренуо мењати
као кожа што се љушти после уједа змије.

Жена,
повративши свој интегритет,
поста нова оса света,
али и та оса поче да се љуља,
као да је крст заувек уписан у њену утробу.

Отац говори о реду,
Син о правди,
Дух о повратку,
Жена о целовитости —
али свет је сувише навикао на поделе
да би дуго подносио јединство.

И тако поче нови циклус:

двоје поста троје,
троје поста четворо,
а свет који је тражио Једно
поново се распе на безброј делова.

Јер сваки пут када се човек приближи целини,
у њему се јави глас
који каже да је то немогуће.

И тај глас није човеков.

---

ГЛАС САТАНЕ – АНТИПОД КОЈИ ПРОЖИМА

Појави се сенка
која није имала облик,
али је носила истину
коју свет не сме да чује у подне.

И сенка проговори,
не као непријатељ,
већ као друга половина Бога,
као мрак који објашњава светлост.

„Слушајте,” рече Сатана,
„ви што тражите Једно,
али не подносите његову цену.

Ја не рушим ваше творевине.
Ви их рушите сами
чим постану сувише истине за поднети.

Ја вам дајем само један дар —
дар сумње.

Без мене, веровали бисте у сваку светлост
и свака би вас опекла.
Без мене, нашли бисте Бога прерано
и сломили се под његовим погледом.”

И настави, меко као искушење:

„Ви не разумете циклус.
Бог гради.
Ја раздвајам.
Бог ствара Једно.
Ја му враћам Друго.
Бог тражи целину.
Ја вам показујем пукотину
кроз коју се рађате.”

И окрену се према Жени,
као према сопственом близанцу:

„Ти си моје највеће дело,
и највећа рана.
У теби је доказ да целина постоји
и доказ да је никада нећете задржати.
Ти си круна стварања
и моје прво раскршће.”

Жена узврати поглед:

„Ако си сенка Бога,
онда сам ја сенка светлости
која те укроћује.”

И сенка се насмеши,
јер у томе беше истина.

---

НОВЕ ПОДЕЛЕ – НОВЕ СМРТИ – НОВЕ ГОЛГОТЕ

Како се свет поново приближавао Једном,
нова подела га поново пререзиваше.
То је закон који не може бити сломљен:

свака целина мора у себе да носи семе раздвајања,
као што свако раздвајање носи семе повратка.

И тако:

Што је Отац више тражио ред —
свет је више цвилио.
Што је Син више тражио правду —
свет је више горео.
Што је Дух више тражио целовитост —
свет је више пуцао.
Што је Жена више тражила андрогина —
свет је више крварио.

Јер враћање у Једно
увек захтева рушење онога
што је човек навикао да назива „ја“.

А човек се тога боји
више него пакла.

---

ПАРАДОКС – ЗАВЕТ КОЈИ СЕ НЕ МОЖЕ ИЗБЕЋИ

И на крају,
када се све распало
и поново саставило,
када су и Бог и Сатана
проговорили истим језиком,
када је Жена поново оживела у својој целовитости,
а човек се уплашио сопствене снаге —
чуо се последњи стих:

„Једно је циљ,
али подела је пут.“

И тако Гора без Имена
остаде вечни циклус,
вечни круг који се претвара у линију,
вечна половина која тражи другу,
вечна истина
која се рађа кроз парадокс:

да нема Светлости без Сенке,
ни Бога без Антипода,
ни човека без пада,
ни целине без нових ломова.

И зато:

сваки крај је ново стварање,
свака смрт нова формула,
свака формула ново Једно.

И тако еп не престаје —
само мења облик.

© Aleksandra Natalija

#RetkaZverka #РеткаЗверка

СОЛАЖА

Не звони ми име
Не тражи ме
Ни у јесен, ни током зиме
На путу сам ка Западу.
Немам више ни капи, ни соли
Вид ме је варао
Тинитус је пре’владао
Уденула сам се у ушице
У напрстак; игла је дебела и оштра
Крстасти вез је захтеван.
У ковчегу од тила и била
Царују и пупољци, и плодови;
Ниси смео да чекаш.
Свака ружа, ујесен је – шипак.
Не прија ми ни мармелада.
Какав црни црвени чај.
Молим тe, кап, две, три,
Зеленог и јасмина,
Преливај ми суве,
Смеј у испуцале усне.
Обујми ме мишићавим рукама.
Снажно и нежно.
Не говори ништа..
Умукни!
Диши, диши, диши.
Немој бити тиши.
Никако.
Урлај, гитаро, сваким рифом.
Главу горе.
Трзалица је у телу.
Жица се покидала.
Свирај, не стај.
Свирај.
Нестај.
Не стај!

©Aleksandra Natalija

#RetkaZverka #РеткаЗверка

COMPOSITION of a SINGLE SENTENCE: Without a Ring, Without Masks, and with a Pinch of White Musk

Атеншн: 18+

---

Prologue:
They almost fainted… welcomed by the shadow of memories, that fugitive thing — escaped from the hell inside paradise, hiding behind the second mirror where reflections refuse to behave.

[An Inner Debate]
Not even God built His little universe in one day, so why should I panic about not being able to write a single stretched-out sentence without slicing it open for psychoanalysis?

Through regressive hypnosis, I crawled backward into the moment when my great love — unprovoked or provoked only by cosmic bad timing — leaned in, streetlight flickering, and hissed in my ear:
“You’re my whore…”

The sentence snapped like a whip in my skull. Wrong moment, wrong century. I flared up, all venom and mascara, eyes like razors:
“I’m not that whore!”

But of course, I knew all his dark passwords and numbers, all the unlit corridors of his desire.

“And what if you were never good in bed?” sneered the ghost that never pays rent in my head.

“Oh, holy thunder, what if I wasn’t?” Lightning unstitched my synapses; neurons screamed in Morse code.
S O S

I didn’t like that thought — not even as a whisper from an alternate dimension, let alone as a sentence that might survive editing.
That’s when I saw it: the old self, the domina — dusted in latex and laughter.

I unlocked the chest of exquisite memories, blew away the ancient cobwebs of guilt, and spread out on the table an assortment of glittering, slightly illegal accessories.

Confession: nostalgia dragged me by the hair, writing carried me into trance — but still, you deserve to hear that one, perfect, deranged sentence.

“Rotten whore,” he whimpered, his voice paper-thin, as I pulled the leash tight around his throat. A slap — sharp enough to slice the air in two.
The steel-tipped boot found his mouth, the stiletto heel — twenty-five centimeters of divine punishment — sank into his throat as he gasped and gargled:
“In bed you’re not worth a damn, mama!”

I was performing, for Almodóvar’s ghost, a scene from an unwritten film — until, right at the peak, he scribbled a check in my name, the ink bleeding like confession: one million euros.

©

#RareBeast #RetkaZverka #РеткаЗверка

On Salinger, War, and the Quiet Dread Beneath the Surface

by Unknown Author

At first, A Perfect Day for Bananafish was nearly dismissed. The opening was received as dull and tedious — a phone conversation between a mother and daughter, filled with clichés and shallow concerns. Attention was paid to superficial details, and genuine emotion was withheld. The daughter was portrayed as detached, while warnings about her husband’s mental state were ignored. Neither person was truly heard; instead, distractions were allowed to dominate. Through this flat and unengaging exchange, disengagement was conveyed, and disconnection was reinforced.

However, beneath that surface, a slow tension was built. A deeper emotional absence was mirrored in the dialogue — the same kind of void often experienced by those returning from war. Seymour Glass was introduced as someone unraveling, but his deterioration was missed entirely. His condition was neither noticed nor addressed by those closest to him.

On the beach, an encounter between Seymour and a young girl was depicted. Though it was presented with surface-level innocence, discomfort was evoked. A subtle sense of danger was introduced, and boundaries were blurred. The possibility of predatory behavior was suggested, though never confirmed. Violence was anticipated, and a darker twist was expected — but these expectations were withheld. In the end, Seymour’s suicide was carried out with clinical abruptness. The act was not dramatized but accepted as inevitable.

No closure was offered by the story. Instead, the emptiness of the postwar world was emphasized — a world in which surface appearances were prioritized over substance, where luxury was mistaken for comfort, and where emotional pain was ignored. The hotel setting was chosen not to soothe, but to disturb — its artificial shine serving to deepen the emotional void at the story’s core.

Camus’s philosophy was echoed — particularly the idea that “evil lurks beneath the sun.” A rereading of The Myth of Sisyphus was brought to mind. The bright setting, with its beaches and sunshine, was not used to uplift the reader, but to intensify the contrast between outer peace and inner despair. A dislocation was created — not just for Seymour, but for those who attempted to understand him too late.

After war, songs are rarely sung — or they are sung only to cover silence. This reality was known by Salinger, whose own experiences were shaped by war. Through this story, the gap between society’s expectations and a veteran’s inner life was explored. Pain was not named but was instead felt in what was left unsaid. The alienation was rendered invisible — until it was made final.

The thought that remained after reading could be summed up in a single sentence: “This fu’kin’ world is a dungeon.” It was not spoken by a character, but it might as well have been. No escape was offered, and no resolution was given. Only a door was opened — and whether it should be walked through was left unanswered.