1. O ONIMA KOJI TE SMIRUJU
Ponekad njihovo smirenje u meni pusti dim –
i pitam se da li će ikada #Oganj moj opet da plane.
Postoje ljudi koji te ne pitaju – kako si,
nego ti pružaju smirenje – koje ne tražiš.
Kao da si vatra koja previše sija
i moguće – raspiruje,
a oni bi da budeš pepeljasta sveća –
bez fitilja – dogorela – istopljena voštanica.
Govore polako, pritvorno umilno,
a ti ćutiš – jer znaš:
ako kažeš još #Reč – postaješ –
„težak/teška”.
Moguće i – #greška.
U starim zapisima ovakvi ljudi nisu zli –
oni strahuju od sopstvene Vatre.
Njihovo smirenje u meni ostavlja miris hladnog pepela –
i podseća da je moja Vatra još uvek moja.
2. O SLUŠANJU KOJE IMA TEŽINU
Današnji svet lupa rečima,
ali retki slušaju kao #Voda – tiho i duboko.
Nije svako slušanje isto.
Neko sluša da odgovori,
neko da popravi,
a neko – samo da ostane!
Ovo treće se prepoznaje po telu:
• ne napinješ se,
• ne skupljaš ramena,
• reči same teku kao voda sa izvora.
Tamo gde #telo pusti – tu je #Istina!
Reči koje teku kao voda sa izvora – ponekad su i tišina koja puni prostor između nas.
3. GRANICA
Granica nije crta, ni linija.
U starim pričama, granica je mesto prelaska,
od mesta gde si tu,
do mesta gde ostaješ sam@.
#Granica #nije #rat
Granica je pitanje:
„Ko ide dalje i zašto?”
Kad sam to uvidela, prestala sam da dižem glas.
Samo sam stajala…
#Granica #je #Dah koji se ne pokreće –
sve dok ti ne odlučiš da se – samopokreneš!
Granica je dah, granica je stajanje –
granica je trenutak kada svet gubi težinu.
4. O DOBRIM REČIMA KOJE BOLE
Neke reči su meke kao vuna,
a grebu kao trnje.
Dolaze sa brigom,
sa razumevanjem,
ali bez mesta za sopstvo drugoga.
U starim zapisima piše – #Reč #ima #Dušu
Ako joj ne daš mesto da sedne, ona te gura – i izgura te.
Ponekad te Reč podigne da poletiš –
pa padneš,
jer tvoja krila traže mesta da se rašire!
5. KAKO ZNAŠ DA SI SE IZGUBIO/LA
Ne izgubiš sebe kad ne znaš kuda ideš.
Izgubiš sebe kad predugo ideš protiv sebe.
#Znakovi su sitni:
• kratak dah
• težina u stomaku i grudima
• potreba da se opravdaš dok ćutiš
Kad sam to povezala, počela sam da se vraćam –
pre nego što nestanem skroz.
#Vraćam #se #polako –
kao kap kiše koja pada na žednu zemlju –
i svaki je #Korak #prazan i #prolazan
a opet #celovit!!!
Svaki Korak celovit odzvanja u telu – kao zvuk bubnja drevnog svetilišta.
6. POVLAČENJE
#Povlačenje nije bekstvo
U starim pričama, junaci su se povlačili da se presaberu.
Naučila sam da odem
bez zatvaranja vrata.
Samo ih više ne držim otvorenim –
za svakoga.
Neki to zovu hladnoćom.
Ja to zovem – merenjem snage.
Povlačenje je mesto gde se telo smešta,
a #Duh #raste #tiho –
najtiše…
Telo se povlači, duh se širi – tišina postaje tvoja #snaga.
7. O ONIMA KOJI OSTANU
Kad prestaneš da se objašnjavaš, ostane manje ljudi.
Ali oni koji ostanu – sede bliže uzajamnoj Vatri.
Ne traže smisao iza svake tvoje reči.
Ne čitaju između redova.
#Čuju ono što kažeš
Takvi ljudi su – retki.
Zato se #pamte
Zato se #neguju
Zato se #čuvaju
#Ko #kap #vode #na #dlanu
Kao voda što hladi ruke, oni ostaju i u najtoplijoj vatri – bez ijedne reči koja bi opteretila.
8. UNUTRAŠNJI GLAS
Nekad davno sam mislila da mi treba neko da potvrdi da sam u pravu.
Sad znam: #glas #koji #zna – ne viče.
On biva.
Čeka da se utišaš dovoljno da ga čuješ.
U starim zapisima zvali su ga – #RAZBOR
Ni pamet, ni znanje –
nego ono što ostane kad sve drugo otpadne.
Taj glas šapuće kao šuma u drevnom hramu – #Sveprisutan – kao #eho #vremena.
9. MIR
#Mir nije #tišina bez zvuka.
Mir je tišina bez napetosti.
Nema euforije.
Nema odluka.
Ima mesta da se sedne, udahne, i ostane.
Ako se posle susreta sa nekim vratiš sebi – to je dobar #Znak.
Sve ostalo je buka.
Zaglušujuća buka.
Mir je kao #zrak jutarnjeg sunca kroz prljavo staklo – #nesvakidašnje, #nežno, #potpuno #Tvoje.
I svetli –
I kad ni oči ni duša nisu čiste.
#РеткаЗверка #RetkaZverka
Александра Наталија 