Stan je topionica od dima i piva. Papiri lete kao ptice koje beže od apokalipse. Ona stoji na stolu, oči joj gore kao neon u paklu. — Ovo je samo za tebe! Nikome drugome ne daj!
Unutrašnji glas 1: Opet ti i tvoje oluje. Unutrašnji glas 2: Smiri se, čovek, ovo je haos. Ja: Ne smirujem se. Neka gori.
Muškarac pored nas slini, izgubljen, pasivan. Samo slini. — Hoću da dam i Peri, i Lazi, i Miki! — viče ona, a njen smeh se cepa kroz zidove.
Unutrašnji glas 3: Da li ona uopšte vidi svet ili pravi svoj cirkus? — Vidim — kažem. I smejem se. Jer sve je cirkus i ja sam ringmajstor.
Skačemo u seks-i-šop. Ona udara rukama po policama, smeje se, pokazuje grotesknu stvarčicu. Ja pijem pivo. — Ovo je za nju — kažem muškarcu, a unutrašnji glas: Konačno. Osveta u svojoj najlepšoj, prljavoj formi.
Stan treperi. Papiri padaju. Veštačka stvarčica stoji kao trofej, mučnina i smeh u istoj sobi. Muškarac gubi razum. Ali koga briga. — Smej se! — šapne unutrašnji glas. — Smeh je moć.
Ona me gleda. Oči joj gore, ruke se tresu. — Znaj, ja sam uvek glavna/i. Ja: Da, glavni/a si. Ali ti svet praviš sam/a, babe. Granice su moje/tvoje, svet je moj/tvoj cirkus.
I sve(t) se ruši. Papiri, smeh, dim, veštačka stvarčica, muškarac koji slini. Sve eksplodira u haosu. Unutrašnji glas 4: Bravo. Prava pravda, crna i prljava. Ja: Da. Smeh je moj. Moć je moja. Granice su moje.
Pauza. Stan treperi. Zvuk je smeh. Samo smeh. Ništa drugo ne postoji. — Tvoj svet, tvoja pravila, moja pravda — šapnem dok dim lebdi, zidovi se savijaju, papir se kida, smeh udara u stomak i sve je apsurdno savršeno.
Ona stoji nepokolebljiva. Moć, haos, groteska, apsurd – spojeno u jednu jedinu eksploziju.
Ponekad njihovo smirenje u meni pusti dim – i pitam se da li će ikada #Oganj moj opet da plane.
Postoje ljudi koji te ne pitaju – kako si, nego ti pružaju smirenje – koje ne tražiš.
Kao da si vatra koja previše sija i moguće – raspiruje, a oni bi da budeš pepeljasta sveća – bez fitilja – dogorela – istopljena voštanica.
Govore polako, pritvorno umilno, a ti ćutiš – jer znaš: ako kažeš još #Reč – postaješ – „težak/teška”. Moguće i – #greška.
U starim zapisima ovakvi ljudi nisu zli – oni strahuju od sopstvene Vatre. Njihovo smirenje u meni ostavlja miris hladnog pepela – i podseća da je moja Vatra još uvek moja.
2. O SLUŠANJU KOJE IMA TEŽINU
Današnji svet lupa rečima, ali retki slušaju kao #Voda – tiho i duboko.
Nije svako slušanje isto. Neko sluša da odgovori, neko da popravi, a neko – samo da ostane!
Ovo treće se prepoznaje po telu: • ne napinješ se, • ne skupljaš ramena, • reči same teku kao voda sa izvora.
Tamo gde #telo pusti – tu je #Istina!
Reči koje teku kao voda sa izvora – ponekad su i tišina koja puni prostor između nas.
3. GRANICA
Granica nije crta, ni linija. U starim pričama, granica je mesto prelaska, od mesta gde si tu, do mesta gde ostaješ sam@.
#Granica #nije #rat Granica je pitanje: „Ko ide dalje i zašto?”
Kad sam to uvidela, prestala sam da dižem glas. Samo sam stajala…
#Granica #je #Dah koji se ne pokreće – sve dok ti ne odlučiš da se – samopokreneš! Granica je dah, granica je stajanje – granica je trenutak kada svet gubi težinu.
4. O DOBRIM REČIMA KOJE BOLE
Neke reči su meke kao vuna, a grebu kao trnje. Dolaze sa brigom, sa razumevanjem, ali bez mesta za sopstvo drugoga.
U starim zapisima piše – #Reč #ima #Dušu Ako joj ne daš mesto da sedne, ona te gura – i izgura te.
Ponekad te Reč podigne da poletiš – pa padneš, jer tvoja krila traže mesta da se rašire!
5. KAKO ZNAŠ DA SI SE IZGUBIO/LA
Ne izgubiš sebe kad ne znaš kuda ideš. Izgubiš sebe kad predugo ideš protiv sebe.
#Znakovi su sitni: • kratak dah • težina u stomaku i grudima • potreba da se opravdaš dok ćutiš
Kad sam to povezala, počela sam da se vraćam – pre nego što nestanem skroz.
#Vraćam #se #polako – kao kap kiše koja pada na žednu zemlju – i svaki je #Korak #prazan i #prolazan a opet #celovit!!! Svaki Korak celovit odzvanja u telu – kao zvuk bubnja drevnog svetilišta.
6. POVLAČENJE
#Povlačenje nije bekstvo U starim pričama, junaci su se povlačili da se presaberu.
Naučila sam da odem bez zatvaranja vrata. Samo ih više ne držim otvorenim – za svakoga.
Neki to zovu hladnoćom. Ja to zovem – merenjem snage.
Povlačenje je mesto gde se telo smešta, a #Duh #raste #tiho – najtiše… Telo se povlači, duh se širi – tišina postaje tvoja #snaga.
7. O ONIMA KOJI OSTANU
Kad prestaneš da se objašnjavaš, ostane manje ljudi.
Ali oni koji ostanu – sede bliže uzajamnoj Vatri. Ne traže smisao iza svake tvoje reči. Ne čitaju između redova.
#Čuju ono što kažeš Takvi ljudi su – retki.
Zato se #pamte Zato se #neguju Zato se #čuvaju #Ko #kap #vode #na #dlanu Kao voda što hladi ruke, oni ostaju i u najtoplijoj vatri – bez ijedne reči koja bi opteretila.
8. UNUTRAŠNJI GLAS
Nekad davno sam mislila da mi treba neko da potvrdi da sam u pravu.
Sad znam: #glas #koji #zna – ne viče. On biva. Čeka da se utišaš dovoljno da ga čuješ.
U starim zapisima zvali su ga – #RAZBOR Ni pamet, ni znanje – nego ono što ostane kad sve drugo otpadne.
Taj glas šapuće kao šuma u drevnom hramu – #Sveprisutan – kao #eho #vremena.
9. MIR
#Mir nije #tišina bez zvuka. Mir je tišina bez napetosti. Nema euforije. Nema odluka.
Ima mesta da se sedne, udahne, i ostane. Ako se posle susreta sa nekim vratiš sebi – to je dobar #Znak.
Sve ostalo je buka. Zaglušujuća buka.
Mir je kao #zrak jutarnjeg sunca kroz prljavo staklo – #nesvakidašnje, #nežno, #potpuno #Tvoje. I svetli – I kad ni oči ni duša nisu čiste.
Александра Наталија 