Ničim-nečim-ko-zna-čim izazvan izvestan čovek sa iskrivljenom desnom stranom lica zamrznutog poluosmeha, prolazivši kraj me, ispali ko projektil: „Vodio bih te na more da imam para.“
Da sam pametna ko što nisam, produžila bih dalje, ali ne da mi đavo mira da ne lajem. Usput nabacim: „Ako si i ovako, a i kreditno sposoban, ne vidim u čemu je problem“, i smeškam se čedno, sve tobož’ nećkajuć’ se.
Milo je njemu, vidim ja. Grč desne strane lica mu popušta, a utiska sam da mu nažalost i srce popušta. Razmišlja on o svojoj sposobnosti. „Na koje more bi ti volela da ideš?“ Jaoj, na koje more?! S geografijom nisam dobro stajala ni u osnovnoj školi, a to je bilo dovoljno davno da se ničeg i ne sećam. Ko i da nisam išla u školu.
Međutim, setila sam se da tu i tamo pogledam Slagalicu i Poteru, i pokušavam da se setim gde je Jamajka. To je u nekom okeanu. Okeani nisu more. Hoću nešto na kraju sveta da bude, daleko, što dalje odavde. Tamo su sve okeani s cunamijima, uraganima, orkanima, tajkunima i tajfunima. Tajland sam odmah otpisala. Tamo idu evropski pedofili, a ja ne volim pedofile. Štaviše – mrzim ih. Ja bih njima otfikarila, baš kao i prečasnim katoličkim i pravoslavnim bogoslužiteljima. I svim pedofilima bih otfikarila, vernicima i nevernicima. Diljem planete.
„Vodi me na Aljasku!“ Nešto me čudno gleda. „Kkkkako Aljaska? Tamo je ledeno, zimudža, polarni medvedi, ma skroz bezveze. A ti voliš zimu?“ Mislim u sebi, ma koja crna zima, čoveče. Zeznula sam se. Ne znam ni zašto sam to rekla. Nešto mi se vrzmalo da bih do Damaska, jer to je Put svile, i onda se setim da je to u Siriji i da je to sad poprište sile. Tamo je građanski rat koji će se završiti do kraja ovog stoleća. U svakoj drugoj državi je neki rat, a to se u medijima zove kriza. Kriza je kad si zavisnik od raznih droga i poroka pa kriziraš. Rat je rat. U ratu je sveopšte zlo i nema boljih i gorih. Svi su ubice i mučitelji i silovatelji. Ko poludi u ratu, taj je istinski – Čovek!
(…)Kad menjaš ognjište, i narav ti se menja. Kad tebi otimaju, i ti otimaš. Veruj mi, u zlu su svi ljudi zli.(…)
Dobrica Ćosić – Koreni
Najednom mi sine: „Prešla sam se. Mislila sam da je obala albanska, tj. balkanska, tj. jadranska.“ On se ozario ko kad je, čini mi se, polagao zakletvu u JNA u Bolu na bračnom odnosno Braču. Divno je to bilo. Ne ponovilo se. „Srećo moja, pa ti hoćeš na naše more?“ Gledam ga, i gledam ga i zurim, baš zurim. Pita: „Što me tako gledaš, ko da sam sa uma siš’o?!“
Ovaj čovek jeste negde ostavio um. To je sigurno. Sad da l’ je to Opatija, Jelsa, Split, Tučepi, Premudi, Bol, Oštro, Brioni, Rab, Zverinac, Goli otok, Sveti Andrija, ko da je bitno.
Zavapim koliko mi knedla u grlu dopušta: „Mi nemamo more već 31 godinu.“ Gleda me ko da sam i ja s uma sišla i pita: „Gde je nestalo more? Kako ja to ne znam?!“ Vidim da je lud a ja još luđa što išta govorim. Trebalo je da nastavim dalje a ne da se zevzečim. Nikom ne piše na čelu da l’ je lud ili nije. Ni meni.
Ne znam da li je pametno da kažem onako kako je. Istina često ume da bude bolna. „Prijatelju, država SFRJ ne postoji 31 godinu.“
On izvadi iz džepa crvenu pionirsku maramu (Titovu krv), titovku (plavu radničku kapu) i mete na maramče onu u zlatnu boju ofarbanu značku s dva pionira i otpočne grcavim glasom: „Danas kada postajem pionir“, te se zagrcnuo, jer nije Koregom zalepio veštačku vilicu za nepca, „dajem časnu pionirsku reč…“
Mnogo se ljudi okupilo, ko na sletu 25. maja, zaplakalo, jecalo, ridalo, urlalo. Užasno divno je bilo.
Posle zakletve Titu svi smo pevali Hej Sloveni. Mediji, naročito grčki, su pisali da se orilo sve do Olimpa i samog Zevsa. Crnogorci i Albanci su potvrdili da je eho urlika odzvanjao na Prokletijama. Gospodin s Krsta, isti Dragan Gaga Nikolić, poput Bekima Fehmiua, odrecitovao je Plavu grobnicu, kao što je onomad gospodin Fehmiu dušom prolomio Čovek peva posle rata.
Najednom uronismo u plavetne morske dubine što zapljuskuju obale Krfa, sve pusto nadajuć’ se da susrešćemo ponovo svoje pretke, i kosti im oglodane izljubiti, te se s njima stopismo, ko da nas nikad i bilo nije.
Vido, naše Vido, što ni Gospod ne požele ni da je vid’o, al’ je vid’o i od zlog gore. I juče. I danas. Ne vid’o Bog da tako je sutra! Pomozi Bože i budi s nami!
Aleksandra Perić 